Бењамин Нетанијаху, на власти већ читаву деценију, споразумом који је његов десничарски Ликуд потписао са дојучерашњим љутим противницима из опозиционог Плаво-белог савеза, обезбедио је себи премијерско место најмање још 18 месеци.
Израел је 20. априла, након што су Нетанијаху и лидер плаво-белих, бивши начелник Генералштаба Бени Ганц потписали споразум о формирању „владе националног јединства у условима ванредног стања“, добио најбројнију владу у својој историји — она ће имати чак 36 портфеља. Осим по броју министара, ова влада специфична је још по много чему.
Првих шест месеци главни задатак владе — вирус корона
Влада је формирана са мандатом да се у првих шест месеци искључиво бори против пандемије вируса корона, што представља јединствен случај, не само у историји Израела, каже новинар Бошко Јакшић. Нетанијаху је на необичан начин успео да окупи десницу и центар и избегне четврте изборе за годину дана.
„Сама чињеница да је Ганц ушао у ту коалицију је нешто што је такође јединствено, јер је он тиме погазио своја политичка уверења која је имао током предизборних кампања у последњих годину дана. Читава је колекција онога са чиме се, потпуно неочекивано, Ганц сложио, препуштајући водећу улогу премијеру Нетанијахуу. Они ће се, истини на вољу, заменити за 18 месеци, али, чини ми се да ће тада бити касно за било који од политичких циљева које Ганцова коалиција формално има“, наглашава Јакшић.
Према споразуму од 20. априла, Нетанијаху ће држати премијерску позицију првих 18 месеци владе, након чега ће га заменити Ганц, који ће за то време обављати дужности потпредседника владе и министра одбране.
Шанса да Нетанијаху оствари личне и политичке циљеве
Каква је политичка ситуација у Израелу, можда најбоље осликава једна анкета која показује да свега 31 одсто јавности верује да ће се Биби (Нетанијахуов надимак) придржавати споразума и препустити Ганцу премијерску позицију у договореном року. Међутим, алтернатива — наставак огорчене политичке борбе и још једна изборна кампања у условима епидемије и економске рецесије, изгледа, звучала је још горе, па око две трећине испитаника подржава нову владу, док јој се око једне петине испитаних противи.
Опасност од ширења епидемије, али и замор од новог изборног циклуса и економска криза несумњиво су убрзали формирање коалиције, сматра Јакшић, који наглашава и политичке услове под којима је формирана коалиција.
„Оно што је важније, јесте да ће током тих 18 месеци Нетанијаху добити шансу да оствари све своје личне, али и политичке амбиције“, каже Јакшић.
Нетанијаху ће имати времена да „прочисти“ судство и именује своје људе у Комитет правника, који бира државне тужиоце и чланове Врховног суда, оне који ће одлучивати о Нетанијахуовој евентуалној жалби на пресуду која се очекује после суђења 24. маја, где је израелски премијер оптужен за примање мита, превару и кршења јавног поверења. И ако изгуби на суду, имаће времена да направи, према речима нашег саговорника, трансфузију судства и да постигне ослобађајућу пресуду уз помоћ својих људи.
„На ширем плану, Нетанијаху је себи обезбедио да спречи доношење закона које је опозиција тражила, а истовремено ће себи омогућити да прогура закон који би санкционисао почетак анексије јеврејских насеља на Западној обали. То је најважнија ствар која може да има велике реперкусије, не само за унутрашњи живот Израела, јер би то значило стварање апартхејд-државе, него и на спољном плану, јер би одлука о анексији значила крај било каквог мировног процеса и несумњиво би имала негативне реперкусије унутар арапског света“, каже Јакшић.
Против анексије јеврејских насеља на Западној обали изјаснило се 220 бивших високих израелских официра свих безбедносних служби у писму које су упутили свом колеги Ганцу. Официри оцењују да анексија може потенцијално да проузрокује озбиљан сукоб и ланчану реакцију над којом Израел неће имати контролу, што би могло да доведе до распада палестинских безбедносних служби и Палестинске управе.
„То би довело до захтева да Израел преузме потпуну контролу над Западном обалом и одговорност за 2,6 милиона Палестинаца који тамо живе. То је сценарио са забрињавајућим импликацијама за све оне који желе да Израел буде демократска држава са јеврејском већином“, стоји у писму.
И заменик главног уредника „Вашингтон поста“ Вексон Дил упозорава да је без Палестине Израел осуђен да постане или двонационална држава, или да усвоји систем апартхејда, у коме би Јевреји владали над Палестинцима.
Проблем је што је Ганц, вештим правним маневрима, избачен из игре по питању анексије, објашњава Јакшић, јер Нетанијаху је нашао механизме да закон о анексији може да прође, а да заобиђе Ганца. То је још једна потврда колико је лидер плаво-белих себе искључио из доношења важних политичких одлука.
„Византијски“ ходници израелске политике
Ганцов Плаво-бели савез почео је да се осипа још у марту, када је он, према речима нашег саговорника, почео да се предомишља и да ублажава своју реторику. Тада су га напустили Јаир Лапид и његова странка Јеш Атид и бивши министар одбране до 2016. Моше Јалон и његов Телем. Уз то, Ганцу су после потписивања споразума од 20. априла подршку ускратили и неки посланици његовог Кахол Лавана.
На тај начин је Ганц кумовао стварању нове опозиције у Израелу, чија ће популарност, према Јакшићевом предвиђању, само расти.
Ганц је, у покушају да обезбеди ширу подршку намери да се удружи са Нетанијахуом, обећао да ће за једног од министара плаво-белих предложити припадника Заједничке листе арапских партија. Међутим, према Јакшићевим речима, тај предлог стиже прекасно.
„Бени Ганц је имао шансу да сам формира владу и добио је мандат од председника Рувена Ривлина. Да је тада био спреман да прихвати и Заједничку листу арапских странака, био би на челу владе и не би имао главобоље које сада има. То што сада предлаже једног арапског министра, само ће изазвати револт и читавог Нетанијахуовог блока, али и оних странака које су му остале верне. Могло би да се каже да Ганц показује висок степен политичке наивности и неискуства у том византијском свету израелске политике“, закључује Јакшић.
Политичку кризу у Израелу изазвао је у новембру 2018. лидер странке Израел Бејтејну и тадашњи министар одбране Авигдор Либерман, подносећи оставку због противљења примирју које је Нетанијахуова влада договорила са Хамасом.
Међутим, иза Либерманове одлуке заправо стоји противљење да ученици јеврејских верских школа (Јешива), као и ултраортодоксни Јевреји не служе војни рок. Либерманова партија, чије се гласачко тело углавном састоји од Јевреја досељених из бившег СССР-а, иако ултранационалистичка, секуларна је и за разлику од Нетанијахуа, не кокетира са странкама ултраортодоксних Јевреја.
Од тада, Израел је прошао кроз три изборна циклуса, у којима је Натанијаху успевао да се одржи на површини. Како можемо да закључимо, он ће на површини остајати и даље, за разлику од свог садашњег савезника, а доскорашњег љутог противника Бенија Ганца.