Други светски рат показао је значај бомбардерске авијације. Немачки бомбардери Ју-87 и совјетски Ил-2 масовно су подржавали копнене снаге бомбардовањем, нападали циљеве у позадини и кључне чворове одбране.
Главна мана бомбардера била је њихова ограничена способност маневрисања, што их је чинило лаком метом ловаца. Да би смањили губитке, совјетски пилоти су усвојили тактичку технику „вртешке“.
Група бомбардера се распоређивала изнад циља у круг ─ тако да је сваки авион покривао реп другог авиона који је летео испред. Ил-2 наизменично су напуштали састав, пикирали мету, гађали је гранатама и топовима, а затим се враћали у „вртешку“.
У том режиму, бомбардери су могли дуго и континуирано да нападају, остајући недодирљиви за ловце. Сада ту тактику успешно користе војни пилоти. Способност окретања „вртешке“ у Сирији редовно показују руске посаде хеликоптера Ми-24, Ми-28 и Ка-52.
Групни лов
Уличне борбе Другог светског рата доказале су да понекад један прецизан погодак може да учини више него концентрисана ватра читаве јединице. Управо тада настала је модерна снајперска вештина.
Прецизни стрелци играли су посебну улогу у бици за Стаљинград, где су се положаји противника често налазили у суседним улицама. Снајпери су ловили непријатељске официре, стрељали стражаре и ликвидирали митраљесце.
Легендарни совјетски снајпериста Василиј Зајцев ликвидирао је више од 240 нациста.
Уралски ас је у војну тактику увео принцип „групног лова“, при коме три снајперска пара покривају одређену територију са различитих страна. Пар су чинили снајпериста и посматрач. Такве групе биле су веома ефикасне.
„Узео сам шест својих ученика, које сам послао да ‘дочекају’ попуњавање противничких трупа. Распоредили смо се, чекамо. Видимо, иде немачка чета. Почели смо да пуцамо. Убио сам 11 Немаца. Заједно смо ликвидирали 40 нациста“, писао је Зајцев у чланку „Сваки метак у Немца“ 1943. године.
Руски снајперисти се сличне тактике придржавају и данас, а „групни лов“ примењивали су и стрелци федералних снага у Чеченији.
Тенковске заседе
У Другом светском рату догодиле су се највеће и најкрвавије тенковске битке. То је био први пут да су тешка оклопна возила имала тако широку примену. Тенкови су се из помоћног оружја претворили у главну ударну силу копнених снага.
Црвена армија је у првој фази широко примењивала тактику тенковских заседа. Према мишљењу команданта 1. гардијске тенковске бригаде Михаила Катукова, то је био најбољи начин вођења одбрамбене битке. Возила су камуфлирана на правцима очекиваног кретања непријатеља. Тенкови су постављани тако да могу да нападају мете са различитих страна и да не ометају једни друге у пуцњави.
Након Другог светског рата, та тактика се примењивала у арапско-израелским сукобима на Блиском истоку и током Иранско-ирачког рата.
Тепих-бомбардовање
Велика Британија и САД имале су моћне бомбардере и нису оклевале да бомбардују немачке градове. Генерали ваздухопловних снага су чак разрадили посебне тактике које повећавају ефикасност удара.
Први налет авиона бацао је разорне авионске бомбе које уништавају зидове и кровове, као и дрвене конструкције. Други налет користио у нападу запаљиву муницију. На улицама је избијао ватрени торнадо, чија је температура у епицентру достизала 1.500 степени целзијуса. У трећем налету поново су бацане разорне бомбе, што је отежавало рад ватрогасаца и спасилаца.
Управо тако су савезници бомбардовали Дрезден, Хамбург, Минхен и Лајпциг. Американци и Британци бацали су на стамбене четврти стотине хиљада тона „смртоносног гвожђа“. Америчко ратно ваздухопловство придржавало се сличне тактике и у другим оружаним сукобима.
Војни објекти и насеља у Вијетнаму уништени су тепих-бомбама, а у Југославији стратешка бомбардовања уништила су српску инфраструктуру. Резултат је свуда био исти ─ хиљаде погинулих цивила.
Вучји чопор
Током рата ниједан капетан америчког или британског брода на Атлантику није могао да се осећа безбедно. Разлог за то су немачке подморнице. Немачка ратна морнарица је развила тактику такозваних „вучјих чопора“, уз помоћ којих су ефикасно нападани конвоји савезника.
Суштина се састојала у истовременом нападу непријатељских бродова са неколико подморица. Подморнице Рајха нападале су непријатеља са различитих страна, покушавајући да погоде што више циљева. Савезници у почетку нису могли да им се супротставе.
Група до десет подморница улазила је у подручје кретања конвоја и постројавала се у непрекидан ланац, тако да барем једна од њих може да примети непријатељске бродове на хоризонту. Та подморница је преносила координате циља у центар команде и неприметно је пратила конвој на великој удаљености.
За то време, центар је усмеравао остатак групе на непријатељске бродове. Убрзо је конвој бивао опкољен и нападнут. По правилу су „вучји чопори“ ишли у битку по мраку и пловећи по површини воде.
Американци су ову тактику усвојили од пролећа 1944. године и успешно је примењивали у рату са Јапаном.
Свет 2020. године обележава 75. годишњицу победе над фашизмом и капитулације нацистичке Немачке.
У оквиру пројекта „75 година од Велике победе“, Спутњик вам представља ексклузивне материјале о Другом светском и Великом отаџбинском рату. Сазнајте све о највећим биткама и херојима Другог светског рата, читајте сведочења преживелих, коментаре стручњака, погледајте документе које је декласификовало руско Министарство одбране, архивске фотографије и видео-снимке.