Била је скривена дубоко испод песка Сакаре, града мртвих који се налази на обали Нила, на око 30 километара јужно од Каира.
Две године од великог открића, након темељних анализа, дошло је до нових сазнања и информација о сахрањивању у древном Египту, пише „Нешенел џиографик“.
Вековима је археологија била усмерена на дешифровање натписа и артефаката из краљевских гробница, а веома мало на детаље из свакодневног живота. Радионице за мумифицирање вероватно су постојале широм Египта, и сада, открићем у Сакари, оне су добиле своје заслужено место, јер су археолошки докази за огромну погребну индустрију први пут детаљно документовани.
„Докази које сада имамо показују нам да су људи задужени за балзамовање имали добар осећај за бизнис“, каже Рамадан Хусеин, египтолог са Универзитета Тибинген у Немачкој. „Били су веома паметни када је реч о алтернативним начинима балзамовања“. На пример, ако становник древног Египта свом ближњем није могао да приушти погребну маску израђену од злата и сребра, они би им понудили бели малтер и златну фолију, ако не би имао довољно новца за сјајни египатски алабастер за ковчег – добио би лепо офарбану глину, каже Хусеин. „До сада смо о томе само читали, а сада те приче о овом послу можемо да сместимо у контекст“, додаје Хусеин.
Неочекивано откриће
Ранији египтолози су се највише фокусирали на гробнице и начине сахрањивања из старијих периода египатске историје.
Када је Хусеин почео да ради у Сакари, 2016. године, истраживао је гробнице скривене дубоко под земљом, а које датирају из око 600. године пре нове ере.
Током истраживања, Хусеин и његов тим наишли су на окно уклесано у постоље које је било испуњено песком и крхотинама.
Након што су уклонили 42 тоне крша, археолози су стигли на дно и тамо пронашли пространу комору са високим плафоном, из које је такође било неопходно избацити песак и камење. Међу крхотинама нађено је и документовано на хиљаде разбијених комада посуђа. Мукотрпно ископавање је трајало месецима.
Када је дворана коначно била испражњена, екипа је била изненађена спознајом да место које су чистили месецима – није гробница. У дворани се налазио подест, попут стола, а уздуж једне његове стране били су узрезани плитки канали. У једном углу просторије, била је посуда величина бурета испуњена угљеном, пепелом и тамним песком. Био је ту и један старији тунел, део мреже пролаза у стени испод Сакаре, кроз који је струјио хладан ваздух.
Хусеину није дуго требало да схвати да је пронашао погребну радионицу, са постољем где су канали служили да се низ њих слива крв и природним системом вентилације.
„Вентилација је била неопходна јер су се у тој комори вадила утроба. Ваздух је морао да струји, и због непријатних мириса и због инсеката“, каже Хусеин.
Током прошле године, стручњаци за керамику, успале су да саставе пронађене делове, реконструишући стотине посуда које су се налазиле у комори.
„На свакој посуди било је исписано име супстанце која се у њој чувала, као и код дана, у процесу балзамовања, се користи“, каже Хусеин.
Обреди
Ово откриће је право благо за научнике који проучавају праксу древних египатских сахрана, нудећи им јединствени поглед на овај обред и мумифицирање.
Иако постоји обимна литература која описује процес мумифицирања, па чак и прикази на зидовима гробница, тешко је доћи до археолошких доказа.
„Веома мало радионица које су се бавиле овим процесом, је правилно ископано“, каже Дитрих Рау, кустос Египатског музеја Универзитета у Лајпцигу. „То доприноси великој рупи у нашем знању. Открића у Сакари сада помажу да се та празнина попуни“, каже Хусеин и додаје „сада први пут можемо да говоримо о археологоији балзамовања“.
Древни Египћани су веровали да тело мора да остане нетакнуто, да би у њему душа наставила да станује и после смрти. Због тога им је процес балзамовања био веома важан - била је то комбинација светог обреда и медицинског поступка. Процес је био пажљиво оркестриран ритуал који је укључивао посебне молитве и обреде који су вршени сваког од 70 дана, колико је било потребно да се преминули претвори у мумију.
„Била је то огромна индустрија“, каже Хусеин за посао погребника. Осим што су служили као свештеници и радили као продавци алтернативних материјала за балзамовање, египатски погребници били су и продавци некретнина.
Након што би обред балзамовања био завршен, мумији је требало обезбедити и место за загробни живот. Гробница би била онолика колику је породица могла да приушти. На пример, пирамиде нас подсећају на то колико су новца за гробнице давали најбогатији становници Египта.
И док су фараони и египатска елита полагани да одмарају у скупим ковчезима у живописно украшеним гробницама препуним блага, Хусеиново истраживање показало је, говорећи у савременом пословном жаргону, да су древни предузетници имали и „пакете са попустом“ прилагођене различитим буџетима.
Само неколико метара од радионице за мумифицирање у Сакари, откривено је и друго окно које води до комплекса од шест гробница. Унутар тих гробница пронађено је више од 50 мумија.
На дну окна – око 30 метара испод површине – где су просторије биле најскупље због „близине подземног света“, пронађен је саркофаг, у ком је била сахрањена жена, од кречњака тежак готово седам и по тона. У оближњој комори налазила се мумија жене чије је лице било прекривено маском од злата и сребра. То је била прва таква маска пронађена у Египту после више од пола века.
У комплексу су се налазили и Египћани средње класе, али и радничке. Египћани радничке класе били су смештани у једноставне дрвене ковчеге или су били само умотани у платно и стављени у јаму са песком.
Древно египатско друштво имало је читаву класу свештеника посвецену бризи о духовима мртвих. Опис њиховог посла подразумевао је одржавање гробница и свакодневне молитве за преминуле. Поједини свештеници били су задужени за десетине гробница у којима су лежале стотине мумија.
„Људи су једном недељно доносили дарове мртвима“, каже Коен Донкер ван Хил, египтолог са Универзитета у Лајдену, који је годинама проучавао говоре потписане између свештеника и породице преминулих.
„Мртви људи су новац, у основи, то је то, а археолошки налази сада потврђују оно што се само нагађало на основу докумената који су стари миленијумима“, каже и Донкер ван Хил и додаје „била је то читава инфраструктура под земљом, која је до Хусеионових ископавања била запостављена“.
Током истраживања Хусеин је схватио да се окно у ком се налази радионица за мумифицирање, налази на мање од три метраод места где су француски и египатски багери престали да претражују 1899. Комора и њен садржај били су сакривени песком који су ужурбано бацани у страну. „Можда морамо да се вратимо на места која су истраживана у 1800-им и раним 1900-има,“ каже Хусеин, „и почнемо поново да их откопавамо“.
Прочитајте још: