После писања Спутњика, министар просвете Младен Шарчевић донео је одлуку о повлачењу уџбеника у коме се хвали третман хрватског језика у НДХ. Његово повлачење је најављено после бурних реакција јавности на део уџбеника који се односи на историју хрватског језика у време НДХ, а који је коришћен у програму наставе на даљину РТВ.
Процедуре провере уџбеника јасне
Контролу уџбеника пре њиховог одобрења у Србији врши Завод за унапређење образовања и васпитања који формира посебну комисију која према прецизно дефинисаним условима контролише садржај уџбеника, и уколико наиђе на одступања материјале враћа издавачу на исправљање. Проверу уџбеника националних мањина врши покрајински Секретаријат за образовање, прописе, управу и националне мањине или националне заједнице.
„Као што знате, и у прошлости су се догађале грешке. Кад су у питању националне мањине, ту су врло често шкакљива питања и у наставним програмима. Тих примера зна да буде и у Санџаку, на југу Србије са Албанцима. Уколико нешто једна национална мањина форсира онда се тражи од њих толеранција, и просто исправљање тих ствари. Како се десило ово сад, ето, дешава се“, каже за Спутњик директор Завода за унапређење образовања и васпитања Златко Грушановић.
Он објашњава да је, у овом тренутку, процедура повлачења спорног уџбеника таква, да покрајински Секретаријат за образовање упути Педагошком заводу захтев за повлачење. Већ је било случајева са неколико уџбеника за које је министар тражио преиспитивање и повлачење због одређених грешака које су се појавиле.
Реформа утиче на квалитет
Грушановић истиче да је тренутно актуелна реформа с обзиром на примену новог Закона о уџбеницима из 2018. године, и да је због повећаног обима посла могуће да се деси да се квантитет одрази на квалитет.
„Систем је такав да од новог програма издавачке куће имају 150 дана да направе уџбеник. Када направе уџбеник Заводи састављају комисије за проверу. У овом тренутку су радиле комисије за проверу за трећи и седми разред, ангажовано је преко хиљаду спољних сарадника, наставника, људи са различитих факултета, дакле свих људи који у овој земљи могу и имају компетенције да прегледају те уџбенике. Комисија дакле прегледа уџбенике и уколико постоји било шта што није по стандардима квалитета, они их враћају на дораду. Затим их издавачи поново врате на контролу, па комисија уколико процени да су све дораде испуњене шаље мишљење да министар може да одобри тај уџбеник. Постоји и експертиза Националног просветног савета уколико министар није задовољан одобрењем или неодобрењем, дакле имамо систем који функционише. Али, као и свуда, људи греше и треба да буду што експертнији и компетентнији за те прегледе, за шта се институције и спремају“, уверава нас Грушановић.
Срамна лекција усред Србије
Спорно предавање хрватског језика за 8. разред, које је емитовано за ученике на јавном сервису Војводине, а у коме се на позитиван начин говори о језичкој политици НДХ, за историчара Дејана Ристића је шокантно и неутемељено у чињеницама.
То је груби фалсификат онога што се дешавало током Другог светског рата, додаје Ристић.
„Уколико бисмо говорили о историји језика и обазирали се на језичке вратоломије и уништавања језика до кога је дошло у различитим европским земљама током рата, плашим се да бисмо отишли далеко од чињеница у нешто што је класична ревизија историје. А она је на нашим просторима у претходним годинама и деценијама изузетно присутна“, каже Ристић.
Изостанак свести о суштини Другог светског рата
Говорити о историји једног европског језика и акцентовати дешавања из периода Другог светског рата, према његовим речима, непојмљиво је и има везе само са изостанком елементарне свести о суштини тог рата на простору бивше Југославије, посебно о суштини геноцида над Србима и Ромима и Холокауста над Јеврејима у НДХ.
„Позивати се на потребу чистоте хрватског језика у НДХ због тога што су власти Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије вршиле и језичку хегемонизацију несрпског становништва такође је нешто што је апсурдно и научно неутемељено. На територији Краљевине Југославије, званични језици били су сви они којима су говорила три препозната народа, односно српски, хрватски и словеначки. Званично, тај језик се чак називао српско-хрватско-словеначки, што је, наравно, лингвистички апсурд“, објашњава Ристић.