Вест да је „Лука Дунав“ основала такозвани интермодални терминал је позитивна, а свако улагање у такву врсту инфратсруктуре је одлично, оцена је професора економике саобраћаја на Економском факултету у Београду, Слободана Аћимовића.
Са терминала који се простире на 10.000 квадратних метара простора, где ће се роба претоваривати, контејнери празнити и пунити, први су већ наставили транспорт камионима до крајњег купца.
Сува лука, десна рука Луке Дунав
Оно што су као место за претовар терета луке на води, то су ови терминали на сувом, због чега их најчешће и крсте „сувим лукама“.
„Свако отварање новог мултимодалног терминала је добра вест за Србију зато што је то одавно већ озбиљна пракса у Европи. Истраживања су показала да их има у свакој европској земљи, а у Немачкој и неколико десетина тих мултимодалних логистичких терминала. То подразумева да се ту укрштају најмање два вида транспорта, а најбоље је још када се, као што је сада случај, они укрштају са реком“, објашњава Аћимовић за Спутњик.
Он напомиње да, суштински, ми до сада нисмо имали озбиљан мултимодални логистички терминал. Постојала су, додуше, два терминала са могућношћу друмског и железничког превоза робе. Једна приватна компанија је, како каже, нешто доградила у Добановцима, и нешто врло мало постоји у Макишу на такозваној ранжирној станици у Београду.
„Ово је први тромодални терминал у Србији који може да се назове једном врстом 'суве луке', посебно за ону врсту превоза робе која по природи ствари гравитира ка речном саобраћају. То је пре свега кабаста роба, роба која је расута и јефтина је по једној тони и онда она мора да има јефтин транспорт. А управо је речни транспорт значајно јефтинији по једној тони него било који други вид транспорта“, објашњава професор економике саобраћаја.
Реком најјефтиније
Он подсећа да још од 2011. године Србија има у плану мултимодални терминал у Батајници, који додуше није уз реку, али је релативно близу Дунава. Његову изградњу у овој години је најавила министарка саобраћаја Зорана Михајловић.
Општа је оцена да ће овакви терминали, поготово с обзиром на географски положај наше земље, значајно утицати на повећање транзита робе кроз Србију.
Аћимовић напомиње да смо у последњих 25-30 година јако слабо користили речни транспорт који је био запуштен. Углавном су то биле кратке руте, по правилу руских, украјинских, румунских, бугарских бродова. Реку нисмо ни изблиза користили, поготово 558 километара тока Дунава кроз Србију, сматра он.
Зато указује на то да свако инфраструктурно опремање неке луке која је на Дунаву, истовремено значи и подстицај предузећима да више размишљају о ангажовању речног саобраћаја.
„Тај интермодални транспорт сам по себи има битну карактеристику, а то је да је претовар робе знатно бржи, обавља се на једном месту. Роба дође бродом до луке и након тога се одмах пакује у воз или камион и наставља пут ка коначној дестоинацији. Тако је много бржи и јефтинији претовар робе и зато је то врло стимулативно за повезивање видова транспорта“, сликовит је наш саговорник.
Мамац и за инвеститоре
А различити видови транспорта, како каже, најбоље функционишу када нису један другом конкуренти, него када су међусобно повезани и када на том путу сваки од њих показује своје предности. Када се роба допреми реком, што је најјефтиније, ако се иде на краће релације предност је друмског саобраћаја, а на дуже од 200 километара железничког.
Он не сумња да ће те „суве луке“ Србију учини занимљивијом за међународни транспорт робе, али и не само за то.
„То са једне стране побољшава наш транспортни систем, а чим ви улажете у инфраструктуру и побољшавате транспортни систем у земљи, ви сте самим тим атрактивнији за нове инвестиције које ће се данас, сутра наћи близу те луке. Чим је нека лука направила добар претоварни систем то је одмах и позив инвеститору да изгради неку фабрику“.
За њу би сировине стизале без великих претовара, додатних трошкова и губљења времена, каже Аћимовић, закључујући да је свако улагање у такву врсту инфратсруктуре одлично.