Иако је на власти безмало три деценије, црногорски председник Мило Ђукановић је пре неколико дана одлучио да обележи двогодишњицу преузимања председничке функције. Његов разговор са медијима звучао је, каже аналитичар Ђорђе Вукадиновић, као да је одржан за време Хладног рата.
У разговору са медијима поводом двогодишњице преузимања председничке дужности, црногорски председник Мило Ђукановић, осим што је отворено и грубо напао Митрополију црногорско-приморску, изложио је и политички програм којим је покушао да трасира пут Црне Горе у будућности.
Кључна Ђукановићева порука је да Црну Гору види као део евроатлантске заједнице, а НАТО и ЕУ, не одвајајући их у вредносном смислу, као гаранте стабилности на Балкану.
Мило на првој линији хладноратовске политике
Ако изузмемо поруку Српској православној цркви, основна Ђукановићева порука је та што он Црну Гору сада недвосмислено ставља на евроатлантски колосек, што јесте детерминанта последње фазе његове каријере, каже Вукадиновић.
„Он је, уз бившег грузијског председника Михаила Сакашвилија и уз неке лидере балтичких република најекспониранији представник обновљене хладноратовске реторике и политике у служби САД. То је сада више него јасно“, објашњава он.
Наш саговорник Ђукановићеву беседу о ЕУ оцењује као „више ритуалну“.
„Све оно што је раније говорио, у шта је веровао и у шта се заклињао, отишло је у други план. Чак и национални и државни интереси Црне Горе само су инструмент једног недвосмисленог и безрезервног стављања у службу те обновљене хладноратовске реторике и хладноратовских интереса, чак не можемо да кажемо САД, него једне струје унутар САД“, каже Вукадиновић.
Након онога што је изрекао, чак и за таквог мајстора уметности прелетања и промене политике, према Вукадиновићевом мишљењу, нема назад.
„За једну малу земљу, каква год она била, а камоли тако нестабилна као што је Црна Гора, опасно је када се свесно, у мери у којој може да бира, њени лидери стану на прву борбену линију, као што је Ђукановић урадио са Црном Гором. Његове изјаве према Србији, али не само према Србији, већ и према Русији, и то не први пут су, благо речено, недипломатске, заправо непријатељске, агресивне“, каже Вукадиновић.
Зашто Милу противник мора да буде Русија
Црногорски председник, не само да се ставио на једну страну у обновљеном геополитичком сукобу, већ је постао заступник само једне линије унутар стране коју је одабрао – дубоке државе, која ради на продубљивању сукоба САД са Москвом, додаје он.
За лидера и земљу које крену таквим путем, према речима нашег саговорника, нема велике среће. Ако се изузму иронија и неистинитост Ђукановићевих оптужби, у свему постоји смисао – када се већ нашао тамо где се нашао, он мора да се представи као жртва, не би ли придобио симпатије оних који воде америчку политику, а нису на истој линији са Ђукановићевим менторима.
Због тога мора да се представља већом жртвом него што јесте; због тога му Србија није довољно велики противник, већ то мора да буде најмање Русија, сматра Вукадиновић.
„Он се нада да ће, продубљујући хладноратовску реторику и истурајући себе као жртву наводног руског продора на Балкан, успети да центри моћи у Вашингтону игноришу и пређу преко чињеница које они боље знају него ми и пружити му, макар и невољну подршку, као приљежном борцу против великосрпске и великоруске експанзије“, закључује он.