Археолози су, наиме, те године у једној пећини на Гибралтару пронашли гроб са људским костима међу којима и лобању. И пре детаљне анализе знали су да је гроб веома стар јер је откривен у слојевима седимената који садрже кости риба, птица и сисара, као и камене предмете. Лобања, иако оштећена, придружила се збирци Гибралтарског националног музеја.
Смештен на југу Иберијског полуострва, Гибралтар је чувен по великом присуству остатака древних народа. Бројна узбудљива открића са Гибралтара деценијама бацају светлост на људску историју.
На око 1.400 метара висине, овај предео прожет је великом мрежом пећина неколико десетина хиљада година пружа уточиште људима.
Тајне Калпијиног гроба
Калпијин гроб пронађен је у пећини на Европској тачки, на најјужнијем делу полуострва. У близини њеног гроба налази се и чувени Горхамов пећински комплекс, некада дом неандерталског становништва Гибралтара, који је у тим пећинама живео пре око 32.000 година.
Период из ког потиче лобања био је мистерија дуги низ година, све до 2019., када су резултати ДНК анализе доказали да она припада жени која је живела пре 7.500 година.
Када је 1996. пронађена Калпијина лобања, било је немогуће добити много информација из ње. Влажна клима Гибратара доводи до брзог пропадања ДНК, а могућности вађења корисног генетског материјала тада нису биле могуће, као данас. ДНК анализа тада је тек била у повоју, а оштећење лобање је отежавало проучавање.
До 2019. године истраживање ДНК постигло је велики напредак. Часопис „Сајенс“ објавио је анализу генома 271 становника Шпаније, Гибралтара и Португала, укључујући лобању из 1996. године.
Анализа ДНК открила нови свет
У координацији са медицинском школом при Харварду, истраживачи су успели да извуку одрживе узорке древне ДНК, објавила је „Национална географија“.
Анализа је показала да гени ове жене припадају народима који су живели много источније од Иберијског полуострва. Присуство гена из земље са друге стране Медитерана, у односу на место где је лобања пронађена, дала је археолозима нове трагове о томе како су и куда путовали древни људи.
Тим Гибралтарског националног музеја радио је на стварању форензичке и анатомске реконструкције њеног лица. Комбинујући податке скенирања са генетском анализом, тиму је било потребно шест месеци како би „оживели“ жену којој су дали име Калпија, по старом имену Гибралтара — Монс Калпе.
Помоћу рачунара су скенирали њене сломљене и оштећене кости, а онда су користили 3Д програме како би, користећи мере добијене анализама, поново створили изгубљене делове, на пример доњу вилицу.
Осим да је припадала жени која је живела пре 7.500 година, резултати су показали и да је била ситне грађе, светле коже, а да су јој коса и очи били тамни. Такође, анализа је показала да је била интолерантна на лактозу, што је уобичајена особина људи тог времена.
Датирана у 5.400 годину пре нове ере, значи да је живела у касном неолиту када су се пољопривреда и узгој стоке ширили Иберијским полуострвом, смењујући дотадашњи модел ловца-сакупљача. Интолеранција на лактозу указује на то да прављење млека није било део њене културе.
На основу лобање може се утврдити и доб у којој је умрла. Кранијални шавови — зглобови који спајају кости лобање, наговештавају да је била одрасла особа и да је имала између 25 и 40 година.
Калпијино порекло
Научници су били веома узбуђени када су открили Калпијино порекло. Само 10 процената Калпијиних генома потиче од популације која је живела на Иберијском полуострву, док преосталих 90 одсто потиче из Анадолије у данашњој Турској.
Неолитски пољопривредници из Анадолије имали су висок проценат алеала за тамне очи и светлу кожу, док ловци-сакупљачи западне Европе показују генетске маркере за тамнију кожу и светле очи.
Археолози верују да се пољопривреда развијала истовремено у неколико делова света, а Анадолија је била једно од глобалних средишта неолитске револуције. Одатле су се технике ратарске културе и сточарства полако шириле западно преко Медитерана и у Европу.
Висок удео анадолских компонената у Калпијином ДНК говори да је њено анадолијско порекло блиско. Вероватно је да су она — њени родитељи или веома блиски преци — путовали из Анадолије у Гибралтар морским путем.
Да су Калпијини преци путовали копном, њихов напредак према западу трајао би годинама или генерацијама. Њихов ДНК мешао би се успут са локалним становницима, па би и Калпијин ген био разноврснији.
У сваком случају, Калпија је живела на Гибралтару у време великих помена у људској историји, у време трансформације у којој је и сама учествовала.
Прочитајте још: