„Сви они који се позивају на хиљадугодишњу државност и историју Црне Горе, немају шта да траже када се говори о Црној Гори после 2006. То је потпуно друга Црна Гора; нема никаквих додирних тачака осим просторних и осим што се узима исто име којем се фалсификаторски приписује други значај и друго значење. Дакле, несрпски Црногорци представљају псеудоетничку кривотворину“, сматра Копривица.
У филозофији, таква појава назива се емпиријски привид.
Црногорци који нису Срби...
„Неко вас је издресирао да се не зовете Србином јер вас је деда, који је не знам шта радио и у којој је радио или је из неких разлога конвертирао, научио да сте Црногорац који није Србин и онда се ви на основу те породичне традиције, која баштини конверзију, позивате на своје претке“, рекао је Копривица приликом дебате о књизи историчара Александра Раковића „Црногорски сепаратизам“, одржаној у београдском Институту за европске cтудије.
Ако једна особа има заблуду око свог идентитета, она се проглашава лудом, а ако хиљаде особа имају заблуду око свог националног идентитета, та се заблуда претвара у националну опцију – таквих псеудонација поприличан је број на простору источне Европе и ниједна од њих није настала спонтано, већ на основу озбиљног рада, при чему почетак рада на стварању псеудонација увек долази споља.
Оно што би, према Копривициним речима, требало имати у виду када се говори о црногорском сепаратизму, да је његов кључни моменат идентитетски сепаратизам, јер када се у мозгу преломи, доживљај црногорства постаје независан од остатка српства.
„Осећај заједничке судбине је лакмус папир за то да ли се неки Црногорац, или уопште, било који Србин са јаком регионалном свешћу, и даље сматра Србином или не. Наравно, не мислим да ако се неко не сматра Србином то престаје и бити. Нажалост, та богата лепеза идентитетских обољења, који се могу видети од Беле крајине до Скопске црне горе, указује на то да ти људи и када конвертирају, на негативан начин потврђују да су Срби“, сматра Копривица.
Многи црногорски сепаратисти, попут Крста Зрнова Поповића, али и Секуле Дрљевића у почецима његовог сепаратистичког деловања, према Копривициним речима, нису се залагали за идентитетску сепарацију од српског народа и о њима би пре требало говорити као о аутономашима унутар српског националног корпуса.
У чему је Мило Ђукановић успешан политичар
Да Раковићева књига посоле годину дана од објављивања и два издања, и даље буде актуелна, нарочито се потрудио, примећује Богољуб Шијаковић, професор на Теолошком факултету у Београду, актуелни председник Црне Горе Мило Ђукановић, кога неки сматрају успешним политичарем.
Када кажемо да је неко успешан, његову успешност треба процењивати на основу вредносних критеријума, додаје Шијаковић.
„Тај човек, који је врло успешан, оповргао је сваку реченицу коју је некада изговорио – све што је некада изговорио директно је супротно формулисао накнадно. То је човек који је толико успешан да је завадио сопствени народ и довео га на ивицу грађанског рата. Велики је успех постићи тако нешто у једној малој средини, где су људи повезано породично, кумствима, разним обзирима и односима. Заиста је у томе успео“, наводи Шијаковић.
Он је навео и друге Ђукановићеве „успехе“, као што је повећање дуга Црне Горе седам пута откако је стекла независност, а Законом о слободи вероисповести, који је, како каже, закон против СПЦ, црногорски председник честитао је Божић православцима у Црној Гори.
„Он је изузетно успешан и када ових дана батина и хапси своје политичке противнике. Има времена до 30. августа, када су заказани избори, да похапси све који би му могли бити противници на изборима. То му је врло успешан начин да изађе на те изборе. Али неће тако бити“, каже Шијаковић.
После промене језика и отмице баштине, следи уништавање цркве
Према Нешићевим речима, после стогодишњег лутања српског народа, прво кроз југословенску идеју, а касније и кроз идеју комунизма види се да је највећа жртва српски национални идентитет.
„Велики број Срба у Србији не може да схвати шта се догађа у Црној Гори. Сматрају да се ради о тренутној борби за власт Мила Ђукановића, да немрно и свесно покушава да одвоји цркву да би дуже трајао. То, са једне стране и јесте тачно, али проблем је много дубљи“, каже Нешић.
Он напомиње да је процес мењања идентитета Црногораца, процес дугог трајања, који подразумева промену језика, промену имена народа и покушаја отмице културно-уметничке баштине. На крају се покушава разбијање најважнијег темеља српског идентитета од светог Саве – Српске православне цркве.
„Подсећам да је Анте Павелић покушао да формира Хрватску православну цркву, да је после Другог светског рата, са одобрењем Јосипа Броза формирана Македонска православна црква, а у Црној Гори порушена је капела на Ловћену. Све су то разбијања Српске православне цркве“, сматра Нешић.