Иако није члан странке, СПС је позвао ову пензионерку да буде на изборној листи Социјалистичке партије Србије и Јединствене Србије, јер је ова жена - симбол победе. Рођена је каже, највероватније 1931. или 1932, не зна, јер је све спаљено, али добро се сећа детињства. Са старијим братом и две млађе сестре, преживела је усташке логоре у које су их одводили два пута.
Од логора до Скупштине Србије
„Изненадили су ме, замолили да не одбијем, да неко од преживелих у логорима НДХ дође да говори у Скупштини Србије. Ови су избори у јубиларној години, јер је 75 година од завршетка Другог светског рата. Нисам одмах одговорила на предлог, имали смо још један разговор, али једноставно, морала сам да пристанем“, прича нам Смиља Тишма док нас дочекује у свом дому у Београду.
Почетак Другог светског рата. Свега шест дана након што је проглашена НДХ, усташе су дошле по њеног оца, виђеног Србина Илију из великог села Зринска у западној Славонији.
„Скинули су га са трешње, босог, у кратким панталонама и у мајици. Тако су га отели…
Смиља се сећа следеће сцене:
„Мајка ми је спаковала гардеробу и ципеле. Комшија, Хрват, Мато запрежним колима одвео ме је у усташки табор. Угледала сам оца у дну ходника, у ћошку седи, а крв му се слива низ лице. Чим ме је видео, руком показује да изађем, плашио се за мене... Била сам дете, ни седам година нисам имала. Онај пакет спустим оцу у крило и изађем. Тада сам га последњи пут видела“.
Убрзо после, усташе су дошле по све из села, прво су нас одвели у сабирни логор у Бјеловару. Услови су били страшни, није било хране, па је одлучено да нас врате. У селу смо гладни једва преживели зиму. Затекли смо разрушену, запаљену кућу без прозора, помогле су ретке комшије које су остале у селу.
Кад је дошло пролеће, поново - у логор.
„Више нас нису враћали. Тад смо стигли до Старе Градишке, па до Јасеновца и Сиска, а нас четворо деце до Јастребарског. Мајка је одведена негде. Пољубила нас је и мени се обратила: „Чувај ову малу...“ Јер ја сам најстарија, а најмлађа сестра имала је само две године. Никада више нисмо видели мајку“.
Пакао Јасеновца
Смиља прича да је најтеже било у Јасеновцу. Нису имали никакво склониште, били су на огромној зеленој пољани. Сећа се мора људи, а касније је сазнала да је било дана када их је на тој пољани било и по 10, 12 хиљада. Довозили су их из Босне и свих крајева Хрватске, једине земље у свету која је имала логоре за децу.
„У Јастребарском смо били дуго. Зима је била страшна, то је самостан, спавали смо на поду, не ложи се. Ужасно је било, гледали смо смрт сваког дана. Затим су нас распоредили по хрватским кућама, много касније постало ми је јасно да су желели да нас покрсте. Најмлађа сестра стално ми се држала за хаљину. Плакала сам, мене је узела једна жена, а њу нико, јер је мала била. Та која је мене узела, Софија Струшли се звала, њено име и данас памтим, каже, ево, моја ће кума да је узме, ту твоју деклу, деклицу – дете“.
Сво четворо завршили су у сеоским домаћинствима недалеко од Загреба, радили су напорно, најстарији брат сам у млину код једног газде, једна сестра завршила је код неког учитеља.
„И најмлађа сестрица, добро је прошла, Софијина кума чак ју је и мазила. Нас четворо деце били смо јако окретни, бистри, па су нас волели ти људи. Тај газда је баш волео мог брата. Моја газдарица ме је одвела и да га обиђем“.
Већ следеће године, у августу 1943. комшија Мато Блажековић, Хрват из родног села, поново улази у њихове животе.
Видели смо и партизане
Појавио се на вратима породице код које је била Смиља. Дошао је да их поведе кући, а пронашао их је јер се она сетила да му пише из Јастребарског. Успела је, захваљујући једној племенитој часној сестри која је послала дописницу.
„Кад нас је чика Мато довео кући, тада смо видели рат изблиза и партизане, то је била полуслободна територија. Тог дана кад смо дошли запрежним колима у његову кућу, видели смо на супротној страни мога села – води се рат. Пуцају, али не знамо ко кога јури. Мато каже, децо, уђите унутра, то су партизани. Касније смо скупљали рањенике“.
Тако је најстарија посланица Скупштине Србије са 11 година постала скојевка, а брат је нестао после два дана, придружио се партизанима.
По ослобођењу, размештени су по домовима у Србији, једна сестра у Нови Сад, најмлађа на Умку, она и брат у Београд. Сви су били одлични ђаци. Брат је завршио средњу техничку школу, студент генерације на Машинском факултету. Смиља је прво завршила Вишу управну школу, а затим и Правни факултет.
„У логору смо гладовали, кад су нас довели у село болесне и у крастама, опет смо гладовали, а гладовали смо и после рата. И војска је била гладна. Али смо тада могли све да издржимо. Чудо је како смо остали живи, нисмо престали да се боримо“.
После рата...
Још Смиља није ни приправнички одрадила, позвали су је у Скупштину града, јер кадрова није било. Затим су је пребацили у Министарство за рад, здравље и социјалну политику, у кабинет министарке.
"Дали ми да примам странке у име министра, а тек сам дошла да радим. Чувена Лидија Шентјурц је била министар, супруга Сергеја Крајгера, сви су бежали од ње. Била је јако строга, Словенка, професорка у школи до рата. Бацали су ме на разне послове, добро сам се снашла, добила сам Орден рада се златним венцом већ након 18 година стажа, то значи да сам заиста била јако вредна“, каже Смиља и коначно нам показује осмех.
Смеје се и док нам прича о девојци, избеглици из Хрватске коју је примила у стан када је почео последњи рат у Хрватској, она јој је сада снаја, удала се за њеног сестрића.
Показује нам слике које красе зидове, то јој је хоби, а главни посао у пензији да преко удружења које је формирала не дозволи да се страдање српског народа заборави.
О тој туробној истини ће, нада се, Смиља Тишма говорити и на седници српског парламента којом ће председавати.
Подсетимо, свет 2020. године обележава 75. годишњицу победе над фашизмом и капитулације нацистичке Немачке.
У оквиру пројекта „75 година од Велике победе“, Спутњик вам представља ексклузивне материјале о Другом светском и Великом отаџбинском рату. Сазнајте све о највећим биткама и херојима Другог светског рата, читајте сведочења преживелих, коментаре стручњака, погледајте документе које је декласификовало руско Министарство одбране, архивске фотографије и видео-снимке.