Компанија из Сремске Митровице „Металфер стил“, иако је две године за редом била међу 100 најбољих фирми у Србији и једна је од оних која на искључиво домаћој сировини прави финални производ, дошла је у ситуацију да размишља о отпуштању близу 600 запослених. У проблеме су доспели када је у последње две године увоз челика за арматуру из Турске и Белорусије, јефтинији и до 20 одсто од оног који прави „Металфер стил“, стално растао и то у великом, чак и троцифреном проценту.
За све криве америчке квоте на челик
„Имамо тај проблем прекомерног увоза који се појавио у 2018. када је Америка увела царине од 25 одсто на сав увоз челика. Након Америке увела их је и ЕУ и скоро све земље у свету су увеле неке мере заштите домаћег тржишта управо због поремећаја међународних односа у тој трговини челиком. Једино Србија као земља није реаговала. Mи се боримо већ две године за ове мере и надлежни су најзад схватили и донели одлуку“, напомиње Зечевић у разговору за Спутњик.
Он прецизира да је Министарство трговине донело одлуку о почетку испитивања тржишта Србије и испитивања поремећаја на тржишту. То је, практично, одлука која је давно требало да буде донета, коју доносе државе и то управо по процедури Европске уније, напомиње директор компаније која је као гринфилд инвестиција стартовала 2005. године, 2008. добила прву ваљаоницу, а за који дан у јулу ће бити пуштена у рад и друга, капацитета 500.000 тона.
Држава се покренула
Зечевић напомиње да би било каква коначна мера заштите од стране државе била донета мора да се прође кроз процес испитивања ситуације на тржишту и та одлука о почетку испитивања је донета.
„То испитивање може да траје од пола године до годину дана. Ми се надамо да ће се спроводи брзо и ефикасно, јер постоји више него довољно доказа о прекомерном увозу. То је толико очигледно да неће требати много времена да би се то испитало и доказало", уверен је директор „Металфер стила“.
На питање колике су потребе Србије за том арматуром он напомиње да је сада капацитет њихове производња 500.000 тона, а потрошња у Србији је нешто већа од 400.000 тона и да у потпуности могу да задовољавају потребе домаћег тржишта, па и да им остане и за извоз. Компанија је, како каже, и до сада редовно извозила у Мађарску, Румунију, БиХ, Црну Гору, Хрватску, али то нису биле велике количине, јер им је било примарно домаће тржиште.
На питање шта је правило ту разлику од готово 20 одсто у цени између њиховог производа и оног јефтинијег из Турске и Белорусије, Зечевић је недвосмислен – разлог је у томе што они имају заштићена тржишта и на домаћим тржиштима постижу јако високе цене, а за извоз имају разне врсте државне помоћи и стимулација.
И штицунг и дампинг
Он, при том, додаје да су у први план извучене Турска и Белорусија, али да исто тако имамо прекомеран увоз из Албаније, Украјине.
„Једноставно, наше тржиште је незаштићено и ко год нема негде нешто да прода, иде тамо где може да уђе без икаквих царинских и било којих других ограничења. Турска лира је доста ослабила и они раде оно што се овде звало штицунг. Белорусија је прича за себе, они на нашем тржишту продају испод производне цене, што је класични дампинг“, објашњава ситуацију директор компаније из Сремске Митровице.
Све се то дешава од када је Америка увела царине на челик, а за њом су готово све земље донеле неке мере заштите и ко год је продавао тамо морао је да нађе ново тржиште. У року од два месеца су, како напомиње, настали поремећаји на светском тржишту челика јер су све групације земаља које су повезане у царинску унију, као и Европска унија, а потом и државе појединачно, заштитиле своја тржишта неким мерама.
Проблематични и цена и квалитет
Наше тржиште је, међутим, остало потпуно незаштићено.
Он каже да, поготово улазећи сада у додатну производњу, никако не могу да се боре са тим увозом. Прво јер је реч о неекономским ценама, а друго зато што квалитет тог увезеног челика нико не проверава.
„Ми као домаћи произвођач за сваку тону нашег произведеног челика добијемо атест и сертификат одговарајуће лабораторије у Србији. Увозници уопште немају ту обавезу. Њима једном годишње неко именовано тело у Србији испита три-четири шипке и они добију бланко сертификат да могу да увозе на реч. Зато постоји сумња да неко може тако јефтино да извози“, истиче наш саговорник, напомињући да је између прве и друге класе велика разлика у цени, а увозник тај увоз декларише као прву класу.
Тако се годишње увезе до 250.000 тона тог челика, па митровачка компанија не производи онолико колико може јер није у стању да се носи са нелојалном конкуренцијом. Прошле године су на домаћем тржишту продали само око 130.000 тона, а око 30.000 су извезли.
„Ако је интерес државе да повећава свој БДП, онда је интерес да се од домаће сировине прави домаћи производ, а не да се извози сировина, а увози финални производ. Ефекат наше производње на БДП може да буде и три пута већи него што је данас уколико будемо радили у нормалним условима као што раде и други свуда у свету“, закључио је Зечевић који у томе види аргументе за реаговање државе.
Модификација тржишне привреде
Професор економике индустрије на Економском факултету у Београду, др Љубодраг Савић напомиње да у тржишној привреди ограничења од стране државе нису прихватљиво понашање, али и додаје да видимо да на делу имамо модификовану тржишну привреду и то од стране држава од којих бисмо то најмање очекивали.
„Први који је последњих година одступио од тржишне привреде био је амерички председник Доналд Трамп који је, најпре Кинезима, па онда и Европљанима, увео царине на алуминијум и челик и то не мале, већ од 15 и 25 одсто, што значи да је у тржишној привреди све могуће. Земље прво гледају како да штите интересе својих компанија“, подсетио је саговорник Спутњика.
Он напомиње да то посебно долази до изражаја у кризним временима, а ми се данас, с обзиром на последице пандемије вируса корона на привреду, заиста налазимо у тешкој кризи која ће се тек погоршати.
Гледано строго из економског угла, у тржишној привреди арбитрирање државе није прихватљиво, али пошто то ради и Америка, и Европа, то ради и Кина, све земље које имају развијену тржишну привреду, на држави Србији је да процени и одлучи, каже Савић.
И потпредседник Грађевинске инжењерске коморе Србије, Горан Родић сматра да ипак постоје ситуације у којима би држава могла да се понаша заштитнички.
„Суштина је да смо ми увозно зависна земља, па је неопходно заштити домаћи производ. А увознички лоби треба контролисати - да оно што се увози одговара европским стандардима по којима ми радимо“, каже Родић за Спутњик.