То су ствари које су цењене не само у Русији, него и у иностранству, од мрежасте торбе за куповину („авоске“) и електричног самовара до чувене камере „Зенит“ и познатог теренца „Ниве“ који је пропутовао свет.
Совјетско — значи одлично!
Све снаге совјетске индустрије су углавном биле усмерене на одбрамбену индустрију, тако да конструктори нису навикли да експериментишу са формом. Наравно, било је и изузетака, али пре свега су пуштали у производњу ствари које су изгледале једноставно и требало је да служе неколико деценија.
„Дизајн личних добара из СССР који су се извозили, није имао квалитет захваљујући којем би била велика потражња за производима. Куповали су их углавном због комбинације цене и поузданости“, сматра члан Савеза дизајнера Русије Азат Романов.
Конкуренција која је потребна за развој индустријског дизајна такође практично није постојала, а дефицит је озбиљно ограничавао рокове и могућности производње. Али чак су се и у таквим условима у СССР појавили заиста јединствени предмети дизајна и архитектуре, који немају аналоге у свету.
Руска авоска
Име овом модном додатку, које је поново постао тренд захваљујући моди еколошког дизајна, приписао је Аркадио Рајкин (чувени совјетски уметник, глумац). У једном од својих извођења глумац је играо совјетског грађанина који је понављао: „А ово је авоска. Авос (разговорно - можда) ћу у њој донети нешто...“.
Реч је о периоду када у продавницама није било ничега. Повремено би се нешто појавило, и онај ко у том тренутку наиђе, могао је да купи, али је морао да има спремну амбалажу — кесе тада нису постојале. Зато је овакву торбу свако носио са собом.
„Током несташице, куповина у продавницама је подсећала на лов: морало се трчати за пленом“, рекла је директорка Московског музеја за дизајн Олга Дружинина.
Авоска, чији је прототип била мрежа за учвршћивање фризуре која је позната још од деветнаестог века, појавила се почетком двадесетих година прошлог века, а већ тридесетих година је почела масовна производња. Све је било по стандарду: мрежа исплетена у 14 редова, од којих се сваки састојао од 24 чвора. Компактна и лагана торба се могла спаковати у џеп или женску ташну, а могла је да издржи 70 килограма.
Наравно, сви су видели шта се налази у торби, али у совјетско време то није била мана, већ прилика да се људи похвале оскудном куповином. Занатлије су успеле да пронађу много алтернативних намена за ову мрежасту торбу: користили су је као фрижидер (зими су на прозору тако чували лако кварљиве намирнице), качили су је на обруч за кошарку, а метални модел су носили са собом у риболов.
Аутомобил „Нива“
Дизајнирати прво приступачно теренско возило — такав задатак је постављен пред совјетске конструкторе у фабрици за производњу аутомобила „АВТОВАЗ“ почетком седамдесетих. Ова идеја је пала на памет председавајућем Савета министара Алексеју Косигину. Први експериментални модел је био без шасије и изгледао је врло брутално. Тестирали су га у најстрожој тајности: онима који су били заинтересовани речено је да тестирају нови румунски теренац.
Препознатљив изглед аутомобил је добио 1972. године, захваљујући уметнику Валерију Семушкину.
„Моја ‘Нива’ треба да изгледа мирно и самоуверено. Треба да буде своја на своме у природи и у граду, у зимској шуми и дубокој ували“, цитира га Владимир Аронов у књизи „Дизајн у култури ХХ века“.
Нови теренац је, без преувеличавања, постао светски хит. Више од 80 одсто аутомобила је отишло на извоз, а у иностранству су продавани са преправљеном унутрашњошћу и проширеним комплетом: висок кров, панорамска огледала, задњи брисачи. „Нива“ је била посебно цењена у Великој Британији, Јапану, а и даље је добро купују у Немачкој.
Дизајниран за вечну руску непроходност, аутомобил су возили по Антарктику, пео се на висину од 5726 метара надморске висине на Хималајима, учестовао је у екстремној трци „Париз — Дакар“. Чак му је и море до колена: један од најнеобичнијих модела „Ниве“ је експериментална „Река“, аутомобил који плива по води за ловце и риболовце.
Брушена чаша са фасетама
Ово је толико култни предмет да чак има и свој празник, који се слави 11. септембра. Управо тог дана 1943. године је са покретне траке у граду Гус-Хрустални сишла прва брушена чаша са фасетама у свом уобичајеном облику, са глатким обручем.
Постоји мишљење да је канонски облик, који је још у петровском добу стакларских радова предложио мајстор Ефим Смољин, коначно формирала чувена вајарка Вера Мухина. Међутим, за то не постоје документарни докази.
Према још једној лепој легенди, на првом совјетском моделу је било тачно 16 рубова — према броју совјетских република, а обруч је симболизовао њихово уједињење. Ова чаша је била нарочито присутна у угоститељским објектима, јер се добро прала у машинама за прање суђа. Поред тога, захваљујући овој чаши се појавио израз „таман за троје“: ако се стандардна совјетска флаша вотке налива тачно до обруча чаше, онда се добијају три једнаке дозе од по 167 грама.
Камера „Зенит“
Совјетски Савез је постао домовина неколико легендарних камера: „Хоризонт“, ЛОМО — који је постао култ у иностранству, и необично фото-оружје које је овековечено у познатом совјетском цртаном филму „Одмор у Простоквашину“. За изглед све три камере је задужен Владимир Рунге. Он је такође дизајнирао познату камеру „Зенит“ која је чак укључена у Гинисову књигу рекорда као најпродаваније камера на свету. Основа ове камере је била прерађено кућиште камере која користи оптички даљиномер за фокусирање — „Зорки“.
Угледан британски часопис What Digital Camera прогласио је проналазак Красногорске фабрике „Зверев“ најбољом камером 1979. године.
„Сада су ове совјетске камере изложене у готово сваком музеју дизајна у свету“, наводи Дружинина.
Недавно ажурирана камера је поново пуштена у продају у ограниченом издању, само 500 примерака. Иако је цена једне камере скоро достигла пола милиона рубаља (6383 евра), тираж је распродат.
Ограда ПО‑2
Ово је званично име чувене бетонске ограде са ромбовима. Такође је пример индустријског дизајна и један од најпопуларнијих у Русији и ЗНД. Осмислио га је седамдесетих година архитекта Борис Лахман, који је за то добио бронзану медаљу ВДНХ.
Он је комисији представио три скице, а изабрали су најједноставнији. Сматрали су да сенка лепо пада на рељефни цртеж и то наводно не даје масивној бетонској огради осећај монотоније. Међутим, нису узете у обзир само естетске карактеристике: захваљујући својој конструкцији, ова ограда има још једну важну предност — ствара баријеру против буке.
У осамдесетим годинама, изгледа да су оградама Лахмана заграђивали све; од војних јединица и фабрика до болница и библиотека. Сам архитекта, који је давно емигрирао у САД, пита се у чему је тајна такве популарности његовог проналаска на простору бившег СССР.
Ручни сат „Командирски“
Сат је конструисан 1965. године по поруџбини Министарства одбране и био је намењен за награђивање угледних бораца, тако да су они који нису учествовали у подвизима морали да откупљују сатове по већој цени код шпекуланата. Од више од 50 опција дизајна, маршал Родион Малиновски је одабрао модел сата са округлим корпусом. Модел је развијен у фабрици „Восток“: одликовао га је бројчаник са звездама и светлећим бројевима, као и штоперица заснована на механизмима војних мина.
Крајем осамдесетих година, сатове „Командирские“ су заволели на Западу. Страни колекционари их још увек „лове“. За САД, које су тада купиле 40 хиљада примерака, смишљен је нови дизајн: укрштене сабље на позадини палме и америчке заставе. Управо ови сатови су се истицали на рукама војника америчке армије за време операције „Пустињска олуја“: у екстремним условима Персијског залива показали су се боље од швајцарских и јапанских механизама.
Електрични самовар
Дискусије о томе где је настао самовар, у Древном Риму, Кини, Холандији или ипак у Русији, још увек трају. Међутим, сигурно је познато да се електрични аналог ове „посуде за загревање чаја“ (тако је дефинисан у речнику лексикографа Даља) појавио у СССР 1956. године. Ова совјетска направа је конструисана у тулској фабрици „Штамп“.
До 1970. године, када се све више породица селило из сеоских кућа у станове, била је велика потражња за оваквим самоварима. Старци су, наравно, гунђали да се то не може упоредити са традиционалним самоваром, укус пића је био другачији, а стари самовар, који је некада био симбол благостања и удобности, прерастао је у обичан чајник.
Већина модела није била нарочито оригинална. Међутим, било је неколико занимљивих модела за извоз и украшавање столова партијске елите. Ту спадају, на пример, самовар у облику прице „Петушок“ и веома модеран „Спутњик“.
Прочитајте још: