Изложба „Незаустављив ход Црвене армије на путу ка Берлину“ садржи стотинак никад виђених фотографија пронађених после седам деценија у старим фондовима „Борбе“. Бјелајац верује да су оне припремане за приказивање у Југославији 1947. за другу годишњицу завршетка рата, али су затим склоњене и никада нису изложене. Фотографије, објашњава за Спутњик историчар и стручни консултант изложбе, приказују контраофанзиву совјетске армије која почиње од пада Стаљинграда, преко Севастопоља, Украјине, Румуније, делова Југославије, Мађарске, Чехословачке и саме Немачке.
Фотографије лежале седам деценија затурене иза касе
Новинар „Вечерњих новости“ Драган Вујичић каже да су фотографије случајно пронађене пре око годину и по у фото документацији "Борбе", која је вероватно најбоља у земљи.
„Звучи анегдотски, али нашем колеги је запало нешто иза касе тешке две тоне и кад ју је једва померио нашао је коверте са сликама. Одмах смо схватили да су из рата и да је неко морао ићи у сусрет смрти и сликати све то“, прича Вујичић.
Ово је, како каже, фактички изложба коју је тадашња Југославија могла да види да није дошла Резолуција Информбироа, а неко ко ју је спремао није хтео да слике пријави шефовима него се сетио да их стави иза касе рачунајући да ће једном неком запасти иза ње кутија цигарета.
Колико су драгоцене фотографије, према речима Вујичића, открио је Артјом Хуторски из Бесмртног пука који је, када их је видео, рекао да су у Русији за њима дуго трагали.
Изложбу, коју је организација Бесмртни пук већ дигитализовала, прво ће видети грађани Србије а онда иде у Русију.
„То је 98 дивних слика, а да је таквих било више не би било ни покушаја ревизије историје. Ту се види каква је то била епопеја, а кад се стави у контекст да је СССР изгубио у рату 27 милиона људи, а Британија 400.000 види се ко је добио Други светски рат“, наводи овај новинар.
Како би се осећали савезници да неко руши споменике у Нормандији
Историчар Миле Бјелајац констатује да до пре десетак година упркос Хладном рату нико није оспоравао допринос Совјетског Савеза ослобођењу Европе.
„Најкраће одговор зашто је сада друкчије јесте да се то уклапа у тренд новог хладног рата који се евидентно води против данашње Русије и њеног председника као симбола новоосвешћене руске државе која се уздигла и економски, и као фактор на међународној сцени“, оцењује наш саговорник.
Како каже, у том хладном рату не бирају се средства да се негирају чињенице које је историографија одавно поставила.
„Било би смешно да није трагично да се не цене толики милиони совјетских жртава. Питајте преживеле логораше Аушвица како су се они осећали кад су били ослобођени. А ту победу је неко требало да створи. Треба запамтити све оне који су пали на олтар те победе, и то је једина права порука свима у свету“, поручује Бјелајац.
Он има још једно питање за све оне покушавају да прекроје историју Другог светског рата и минимизују или прећуте допринос Совјетског Савеза:
„Како би се осећали савезници да једног дана нека француска власт почне да руши меморијале у Нормандији као што су поједине општине у Чешкој дозволиле себи да се руше или премештају споменици совјетским маршалима као што је Иван Коњев или да то постане део неких музеја страве и ужаса комунистичког времена. Таква теза заиста је незамислива“, примећује Бјелајац.