Овакви потези турског председника имају и европску димензију, али указују и на Ердоганове намере да се разрачуна са покретом Фетулаха Гулена, додаје он.
Подсећамо, турски председник потписао је 10. јула указ о претварању Аја Софије у џамију, а израелски медији подвлаче његово обећање да ће након „васкрснућа Аја Софије, ослободити џамију Ал Аксу“ у Јерусалиму.
Настојање Турске да постане лидер свих муслимана света
Одлуком да Аја Софија, некада највећа православна богомоља, од 1453. џамија, а од 1934. до пре неколико дана музеј, поново постане џамија, означава, према Бисенићевим речима, нови турски правац унутар ислама и Ердоганово настојање да ојача положај Турске унутар панисламског покрета. Ердоганова најава да је следеће на реду „ослобођење“ јерусалимске џамије Ал Аксе, израз је нових кретања исламског покрета у Турској, а све у оквиру ширег кретања у исламском свету и Ердоганових настојања да у њему за Турску обезбеди доминантно или најважније место, много снажнију позицију од досадашње.
„Не заборавимо, Отоманска империја је домовина исламског калифата, а кретања унутар традиционалистичке верске матрице било би добро да се одвијају у оквирима подсећања исламског света на ту чињеницу и њено значење том свету“, каже Бисенић.
Ердоган је, подсећа наш саговорник, био, прво велики добитник, а потом и велики губитник у догађајима „арапског пролећа“ 2010./11.
„Успон политичког ислама на северу Африке и у Заливу ојачао је турске позиције у тој мери да се већ тада говорило о „Ердогановом калифату“. Међутим, слом Муслиманске браће, прво у Египту, а затим неуспех у рату за свргавање Асада у Сирији, представљали су и слом дотадашње Ердоганове политике“, објашњава Бисенић.
Анкара је постала склониште за десетковану Муслиманску браћу и са те позиције Ердоган изнова покушава да изгради позицију Турске у исламском свету, различите од дотадашње матрице коју су диктирале заливске земље, а које су у међувремену промениле свој приступ према Израелу.
За разлику од Саудијске Арабије, која је подржала Трампов план за Израел и Палестину, Турска је тај план одбацила, истовремено веома гласно подржавајући палестинске ставове и заоштравајући односе са Израелом.
Раскидање веза са европском политичком традицијом
Ердоганови кораци и најаве значе даље удаљавање од европске политике и европских политичких традиција, наглашава Бисенић. На симболичком плану, овај заокрет најбоље се види у томе што нови истамбулски аеродром није наследио име свог претходника – име Кемала Ататурка, родоначелника модерне Турске. То, додаје Бисенић, показује Ердоганову намеру да се удаљи од Ататуркове традиције.
Турска се прошле године нашла под опсадом догађаја везаних за експлоатацију нафте и гаса у Медитерану и кипарском приобаљу.
„Тада је, практично, направљен један водени зид према Турској, који је претио да је изолује од западног Медитерана. Користећи се лукавим дипломатским маневром, повезујући се са либијском владом и чињеницом да у Либији, у Мисрати, постоји значајна турска енклава, Ердоган је успео да се дочепа либијске обале и пробије ту претећу изолацију“, каже Бисенић.
Антиевропска политика није била полазна тачка Ердоганове политике када је преузео кормило Турске – ова земља била је покретач „дијалога цивилизација“, али је тај концепт напуштен током 2010. и 2011. због, како Бисенић каже, трајног и дугог разочарања политиком ЕУ и доживотним статусом кандидата.
Учвршћивање утицаја у турском исламу
Трећа димензија која је Ердогана мотивисала на одлуку да Аја Софију претвори у џамију и да најави „ослобођење“ Ал Аксе је његов сукоб са некадашњим ментором Фетулахом Гуленом. Расцеп између њих двојице, према Бисенићевим речима, оставио је трага на понашање врло важних институција као што су правосуђе, војска и бирократски апарат. Ердоган је настојао да угуши сваки Гуленов утицај и да изнуди његово изручење из САД.
Пошто се то није догодило, турски председник, није задовољан постигнутим резултатима и променом сврхе Аја Софије жели да дефинитивно учврсти свој положај у турском исламу.