Енио Мориконе је протекле седмице отишао у вечност, оставивши за собом музику коју знају и воле све генерације - од легендарних мелодија писаних за „шпагети вестерне“ Серђа Леонеа, које су му донеле светску славу, до незаборавних композиција за филмове Бернарда Бертолучија, Пјера Паола Пазолинија, Дарија Арђента, Романа Поланског, Оливера Стоуна, Брајана де Палме, Ђузепеа Торнатореа, Квентина Тарантина и многих других.
У разговору са Зораном Симјановићем покушали смо да откријемо како композиције које остављају без даха публику широм света слуша и чује професионалац који је и сам створио низ незаборавних филмских мелодија.
„Енио Мориконе био је повезан с временом. Све су му композиције добре, нарочито прве, из 'шпагети вестерна', јер су све постале светски хитови. Мориконе је на један нов, оригиналан начин третирао једну већ познату тему, и успео да је помери, заједно са Серђом Леонеом. Сви су се тада смејали томе, али то је, заправо, постао жанр за себе. То су њих двојица успела својим уметничким деловањем. Да су то радиле неке будале, никада не би били снимљени такви каубојски филмови, филмови који су постали сасвим нова форма и ушли у филмску класику“, оцењује Симјановић.
Упоређујући Мориконеово стваралаштво са сопственим искуством рада на филмској музици, Симјановић истиче да је италијански композитор у великој мери инспирацију проналазио у самим филмским кадровима, што је нарочито дошло до изражаја током сарадње са Серђом Леонеом у „шпагети вестернима“, препуним сцена пусте прерије с усамљеним јахачима и тишине коју само повремено прекидају изненадни, продорни звукови.
Сви ти звукови прерије, њиштање коња, завијање вукова, људски узвици, звиждуци, пуцњи из пиштоља, одзвањање црквених звона, обогатили су и учинили препознатљивим и непоновљивим филмске мелодије Енија Мориконеа.
Славни италијански композитор бавио се, пре него што је ушао у свет филмске музике, џезом, који му је, према Симјановићевој оцени, омогућио да се упозна с најразличитијим утицајима, мелодијама и ритмовима, с афричком музиком и другим музичким стиловима који су утицали на сам џез.
„Мориконе се трудио да избегне амерички стил писања музике, где су све композиције исте. Свака Мориконеова композиција морала је да буде врло карактеристична. Тврдим да филмски композитор мора да се бави свим врстама музике, јер када пише за филм, не зна шта ће писати. Мора да познаје и народну, и забавну музику, и рокенрол, и џез... Мориконе је био такав композитор. Тако је почео шездесетих година када су се појавиле електричне гитаре, почео је да убацује специфичне звукове у своје класичне аранжмане. Тако је добио препознатљив звук који сам ја много волео, јер је та музика увек мирисала на њега“, каже Зоран Симјановић.
Оно што је најважније у Мориконеовом стваралаштву, према мишљењу Зорана Симјановића, јесте то што је музика овог композитора наставила да живи након филмова за које је писана.
„Свака та музика за себе чини филм. Најважније је да музика преживи филм и да се слуша ван филма. Филм много значи за музику, јер је он 'гурне', а онда она 'гура' филм и заједно функционишу. Ако направиш музику која ће да живи пет, петнаест, педесет година, онда то вреди, ако се после годину или две заборави, онда значи да то није ваљало. Једино је време показатељ квалитета. Ако нешто функционише после 50, 100, 300 година, онда је то ремек-дело“, оцењује Зоран Симјановић.
У конкуренцији с маестром
Угледни српски композитор открио нам је и какав је био његов „сусрет“ с маестром на филмском фестивалу у Монте Карлу 2003. године.
„Мориконе је писао музику за филм свога сина, а ја сам са Срђаном Карановићем представљао филм 'Сјај у очима'. Били смо заједно у конкуренцији за награду за најбољу филмску музику и било ми је мило што сам тада 'победио' Мориконеа. То је, наравно, бесмислено, можда је његова музика била и боља, нисам гледао тај филм, али то је ствар жирија, која ће музика више да му се допадне. Због тога све те награде и не третирам као много важне“, констатује Зоран Симјановић.