То сматра доцент Филолошког факултета у Београду и виши научни сарадник Института за српски језик САНУ Виктор Савић и додаје да је та рукописна збирка саздана од самих бисера средњовековних рукописних споменика, те да је Мирослављево јеванђеље на достојан начин представљало нашу културу у тој збирци.
Гест Русије објединио Мирослављево јеванђеље
166. лист Мирослављевог јеванђеља који ће из Русије стићи у Београд одиграо је велику улогу у откривању самог рукописа. Без њега, цело јеванђеље би можда заувек било изгубљено.
Када је архимандрит Порфирије Успенски боравио у Хиландару 1846. године, извадио је лист из јеванђеља и уврстио га у своју драгоцену рукописну збирку. Тада јеванђеље није носило назив који има данас.
Нешто више од четврт века касније, у Кијеву је организована Археолошка изложба на којој су били изложени предмети из збирке Порфирија Успенског, међу којима и поменути лист и препис записа из јеванђеља који је ручно сачинио архимандрит Порфирије.
Ту изложбу је посетио наш историчар и филолог Стојан Новаковић, који је, видевши лист и препис, схватио о каквој књизи је реч. Након тога је у Хиландар послао свог ученика Љубомира Стојановића, који је одатле донео изводе из текста и књижевно-језичку анализу. Новаковић је то дело касније назвао Мирослављево јеванђеље.
„Тај лист је имао изузетну улогу. Захваљујући том посредном упознавању са целом књигом, она је сачувана. Да се то није догодило, Мирослављево јеванђеље би, као и многи други изузетно драгоцени рукописи који су се налазили у Хиландару или другим светогорским рукописним збиркама, напросто нестало“, истакао је Савић.
Савић каже да је лист репрезентативан као и цело јеванђеље, али да има и важнијих делова књиге. Његов значај лежи у томе што је својим високим квалитетима наговестио из какве књиге потиче.
Пажљиво одабран лист
Када је Порфирије Успенски узео лист, то је учинио уз велику пажњу према делу. На то нам указује чињеница да је није исекао последњи лист са записом о томе како је књига настала, који има највећу документарну вредност.
„Он није желео да крњи књигу. Узео је један лист који се налазио у календарском делу књиге. Дакле, не из покретног, већ из непокретног дела циклуса, на дан када је дошао у манастир. Вероватно су му монаси, као гест према изузетном госту, учинили и дали му да узме тај лист, што је иначе било уобичајено у 19. веку“, објашњава Савић за Спутњик.
Драгоценост словенског наслеђа
Мирослављево јеванђеље у јавности се сматра најстаријом српском рукописном књигом, што Савић негира и тврди да имамо и старије.
То јеванђеље је, свакако, једна од најрепрезентативнијих рукописних књига и везана је директно за породицу Стефана Немање – била је намењена за његовог брата, кнеза хумског Мирослава.
Иако се употребљавала вековима, њен изглед није много нарушен. Савић сматра да је то због тога што се користила само у изузетним приликама. Посматрајући је из уметничког угла, она представља изузетну драгоценост у укупном словенском наслеђу.
Мирослављево јеванђеље по типу је пуно изборно јеванђеље, што значи да може да се користи за комплетно манастирско богослужење.
„Тај тип текста је из једне од најстаријих грана које постоје у словенској култури. Његов архетип сеже до 10, 11. века. Предложак са ког је јеванђеље преписивано сеже у једну доста дубљу старину. Мирослављево јеванђеље, скоро па једино у својој врсти, има изузетно место у словенској филологији и проучавању словенске Библије“, нагласио је Савић.
Прочитајте још: