„Фудбал је веома утицао на уругвајски национални идентитет“, подвукао је Етчанди и објаснио зашто је организација Светског првенства била тако важна за малу државу на југу Латинске Америке, која је у том тренутку била у фази формирања савремене државе.
Социјалне и прогресивне реформе које је покренуо у време своје владавине Хосе Батле и Ордонез (1903-1907 и 1911-1915), створиле су основе савременог Уругваја. У земљи, која је мало погођена последицама Првог светског рата, започета је изградња монументалних грађевина: 1925. године је саграђена Палата правде, 1928. године - Дворац Салво, који је у том тренутку био највиша зграда у Јужној Америци.
То је подстакло челнике фудбалске асоцијације Уругваја да размисле о организацији светског првенства у фудбалу, који је Међународна федерација фудбалских асоцијација (ФИФА) безуспешно планирала још почетком 20. века. Сјајне победе Уругваја у фудбалу на Олимпијским играма у Паризу 1924. године и у Амстердаму 1928. године су држави давалe статус неопходан за пласман у организацији светског првенства.
Прво путовање у Европу
„До 1924. године ниједан тим из Јужне Америке није путовао у Европу на такмичења. Прва репрезентација је била репрезентација Уругваја на олимпијским играма у Паризу. Она је одиграла девет тренинг мечева у Шпанији, а затим пет на олимпијским играма и све је добила“, приметио је Етчанди.
Овај подвиг је „покорио цео свет“ и многе европске земље су први пут сазнале за Уругвај. Уругвај је поново победио 1928. године, али овога пута су у финалу победили Аргентину и поново показали да се у Латинској Америци игра бољи фудбал него у Европи.
Када је ФИФА организовала конгрес у Барселони 1929. године, како би се одредило место одржавања дугоочекиваног првенства у фудбалу, Уругвај је имао предност у старту. Уругвајске власти су представиле нови пројекат у част стогодишњице првог устава и објавиле изградњу фудбалског стадиона „Сентенарио“.
По мишљењу Етчандија, аргумент који је одлучио је био тај што је Уругвај предложио да свим члановима спортских делегација плати путовање и регулише све дневне трошкове транспорта фудбалера. Такав предлог је био веома коректан, имајући у виду тадашњу тешку економску ситуацију и чињеницу да је путовање бродом од Европе до Рио де ла Плате трајало најмање 17 дана.
Међутим, није све било лако организовати, држава је имала низ непланираних трошкова. Иако је стадион „Сентенарио“ изграђен у најкраћем року, на крајњој етапи изградње су настале потешкоће, тако да су прве утакмице одигране на стадионима „Парк Сентраљ“ и „Лос Поситос“.
Неке државе су изразиле сумњу у кандидатуру Уругваја. Италија, која је такође била кандидат за одржавање првенства 1930. године, није послала своју репрезентацију у Монтевидео.
На крају је 13 репрезентација учествовало на Светском првенству: Француска (тадашњи председник ФИФА је био Француз Жил Риме), Белгија, Југославија, Румунија, Аргентина, Бразил, Боливија, Чиле, Парагвај, Мексико, САД, Перу и Уругвај.
Меч између Уругваја и Перуа је 18. јула отворио новоизграђени стадион „Сентенарио“. Уругвајци су однели победу резултатом 1:0 пред 60.000 гледалаца.
Голови и жучне расправе обележили прво фудбалско финале
У финалу првенства су поново одмерили снаге фудбалери Уругваја и Аргентине. Етчанди је нагласио да је „ривалство међу њима било јако велико, с обзиром да су се тимови такмичили од 1901. године“ на Купу у Америци. Током тих мечева према Аргентинцима се навијачи Уругваја нису пријатељски односили, вређали су их, чак су на њих бацали неке предмете.
Аргентици и Уругвајци се нису борили само за Куп и само на фудбалском терену. Рецимо, свађали су се на тему лопте у финалу - сваки тим је донео своју лопту. Зато је белгијски судија Џон Лангенус одлучио да ће се у првом полувремену играти једном лоптом, а у другом ће се заменити.
У финалу је победио Уругвај резултатом 4:2. Домаћини су успели да преокрену резултат, с обзиром да је Аргентина у првом полувремену водила резултатом 2:1. После повратка у Буенос Ајрес, Аргентинци су тврдили да су им Уругвајци претили смрћу ако победе у финалу.
Иако су Уругвајци демонстрирали своју моћ на такмичењима 1924. године и 1928. године, Аргентинци су тврдили да је Уругвај победио захваљујући суровости. Етчанди је додао да су и неке аргентинске новине водиле кампању против Уругваја, која је изазвала нападе на амбасаду Уругваја у Буенос Ајресу.
„Фудбал је већ тада био велика страст“, рекао је Етчанди. Али су сукоби око фудбала дошли и до аргентинске владе, која је чак разматрала могућност да прекине дипломатске односе са Уругвајем. На крају до тога није дошло и ривалство је остало само на фудбалском терену.