Тим поводом разговарали смо са историчарем Огњеном Карановићем, директором Центра за друштвену стабилност и предавачем у Културном центру Новог Сада у жељи да расветлимо бројне догађаје који су претходили Сарајевском атентату и да одговоримо на питања и недоумице — између осталог и зашто (ревизионистичка) пропаганда са Запада, када говори о Принципу, и данас прећуткује многе важне историјске чињенице.
„Пуцњем у Фердинанда, Принцип се уврстио у ред првих српских војника који су стали на браник своје отаџбине пред навалама аустроугарских и немачких ‘цивилизаторских експедиција’, који су своје мисије ширења наводнe европске цивилизације над српским етничким просторима започели само месец дана након Сарајевског атентата и то у Мачви, Поцерју, Западној Србији, у Срему, у источној Босни, где је тада судбина Србије била исписивана крвавим мастилом на безбројним лешевима српске младежи пале на Церу, Колубари и Дрини. У такве ‘цивилизаторе’, Принцип је испалио своја два метка. Уколико се одрекнемо права на слободу Гаврила Принципа и права тих мученика из 1914. како можемо очекивати (данас) да нам неко обезбеди право на правду, која може само да се заснива на слободи?! Зато је Гаврило – принцип нашег опстанка!“ — рекао је на почетку разговора историчар Огњен Карановић.
У ком историјском контексту треба да посматрамо догађаје у вези атентата у Сарајеву, као и сам атентат?
— Гаврило Принцип и његово дело били су карактеристични, типични изданци тог доба — Принцип је био продукт епохе империјализма, односно борбе угњетаваних против те епохе. Принцип је био, као што каже проф. др Милош Ковић, много више Европљанин, него што је тога био свестан. Зашто? То је било доба политичких атентата, у целој Европи, у целом свету. Бројне патриотске, националне, анархистичке, левичарске, а у првом реду омладинске организације, различитих нација убијају крунисане главе, владаре, председнике, премијере, гувернере, државне чиновнике и војне команданте.
Непосредна инспирација припадника Младе Босне били су Млада Италија и Млада Белгија. Они су били легитимни наследници или исписници идентичних омладинских покрета и организација из целе Европе — Младе Швајцарске, Младе Немачке, Младе Ирске… А то су све била завереничка, национална, социјална, патриотска удружења омладина европских нација, која су под утицајем идеја италијанског револуционара Мацинија, ницала у целом 19. веку, у време заноса и полета европског романтизма. Младобосанци су били савременици Младочеха, Младотурака и Младохрвата. Шта је свима било заједничко? Револуционарни насилни методи борбе за националну и социјалну еманципацију које је спречавала епоха империјализма и њени носиоци — пре свега националне елите великих сила. Нпр. у Венецији 1912. откривен је споменик Гуљему Обердану, који је 1882. покушао да убије Франца Јозефа, није успео, ликвидиран је у покушају, али Италијани га проглашавају за националног хероја. Политичко и социјално порекло Гаврила Принципа налази се у културолошким и историјским обрасцима Европе из првих деценија 20. века.
Тада је у БиХ постојала типична колонијална управа Аустроугарске која се у тој земљи понашала као британска колонијална управа у Индији или белгијска у Конгу. Поништена су апсолутно сва колективна права српског националног корпуса у БиХ. Становници Босне се држе у социјалном, економском и просветном сиромаштву. Сам Принцип на суђењу, између осталог, каже да је починио атентат из освете због повређених социјалних и националних права јужнословенских народа у Аустроугарској. Дакле, Принцип је млад човек који живи у једном репресивном режиму аустроугарске управе у БиХ, који затире комплетно историјско и културно наслеђе целе једне националне заједнице, ради остварења својих колонијалних циљева. Излаз из таквог стања у коме се налазило друштво у БиХ, Принцип је видео у насиљу према таквом режиму.
Ни за Америку, ни за ЕУ, Гаврило Принцип никада није престао да буде одговоран за избијање Првог светског рата. Аустроугарска је убрзо после атентата кренула у казнену експедицију на Србију, баш као Бил Клинтон и НАТО 85 година касније. Зашто је баш тај атентат био повод за избијање рата?
— Зато што је тада процењено од стране немачких кругова у врху њеног војно-политичког апарата да је куцнуо последњи час у коме је потребно да се обрачунају са противницима промене политичке мапе света у корист Централних сила, у првом реду Немачког рајха. Русија је постала четврта економска сила света, са потенцијалом да до 1950. године преузме и прво место. Велика Британија и Француска у својим колонијалним поседима држале су привредне ресурсе већег дела Африке, Азије и Океаније, без намере да било које делове својих поседа уступе Немачкој. САД и Русија већ тада су биле две водеће војне светске силе уз Немачку.
Није се више могао одлагати тај „велики прасак“, до којег је могло доћи и раније, у временима Мароканских криза и Анексионе кризе. Геополитички услови за избијање Великог рата, ипак биће испуњени 1914. када је Источно питање решено по девизи „Балкан — балканским народима“, када су Србија и Црна Гора ослобођењем Старе и Јужне Србије успоставиле заједничку границу у некадашњем Новопазарском санџаку и на Косову и Метохији. Тако је пресечена географско-инфраструктурна могућност Аустроугарској и Немачкој да преко луке Солун успоставе комуникацију са Блиским истоком, а то је за њих била „кап која је прелила чашу“.
Бројни атентати су се одиграли тих година — зашто неки од њих није био повод за Велики рат?
— Све је почело убиством француског председника Сади Карноа 1894, затим убиством аустроугарске царице, супруге цара Франца Јозефа, Елизабете, чувене хладнокрвне Сиси, коју је убио италијански револуционар, анархиста Луиђи Лучени 1898. Тренд се наставио убиством краља Умберта I у Италији 1900. (свекра краљице Јелене Петровић), затим убиством Александра Обреновића и Драге Машин у Београду 1903, Карлоса I Португалског и његовог сина престолонаследника Луиса у истом дану у Лисабону 1908, краља Ђорђа Гликсбурга у Грчкој 1913. Ређају се атентати на премијерe Грчке, Шпаније, Бугарске, на краља Шпаније Алфонса XIII.
Па ко је побио све те људе, у име чега, зашто? Да нису можда то искључиво учинили „српски или балкански терористи“, попут Принципа и Младобосанаца, који су како тврди британски историчар Кристофер Кларк и други представници данашње, модерне историографије на Западу, то учинили по наговору Србије и Русије, како би се Европа гурнула у Први светски рат.
Па зашто онда светски рат није избио 1898, када је убијена аустријска царица од стране једног Италијана? Зато што узроци рата не леже у делатности и постојању Младе Босне или у атентатском чину Гаврила Принципа из 1914. већ су се узроци рата налазили у контексту времена и историјских процеса и стања у којима су сва ова убиства, сви ови атентати и почињени.
Шта за Србе треба да представља Гаврило и како треба да га се сећамо?
— Као неустрашивог и чојственог мученика и страдалника за слободу српског народа и слободу свих јужнословенских народа. Они који га се одричу, попут садашњих бошњачких политичара у Сарајеву, слободу и не желе.