Чак 62 одсто жртава трговине људима у Србији је малолетно, а 97 одсто њих су жене које су у више од 80 одсто случајева подвргнуте сексуалној експлоатацији, док су мушкарци приморани на принудни рад.
У удружењу „Астра” које ради са жртвама, наводе да адвокати одбране често намерно отежу случајеве, како би жртва у том процесу у једном тренутку одустала, била застрашена и повукла се.
Жртве трговине људима најчешће деца
Прошле године од 37 жртава, 14 је било малолетно, а обавезан статус посебно осетљивог сведока имало је само њих шесторо. Уместо да дају изјаве путем видео линка, деца су морала да се директно сучељавају са својим некадашњим трговцем или сводником, уз изговор да судови немају техничке могућности за то, каже за Спутњик Кристина Пискулидис из „Астре“.
„Жртве су прошле тортуру, сваки сусрет са трговцем враћа их у стање у коме су биле до тренутка док се нису отгле из ланаца трговине људима. Двадесет година сведочимо томе колико су ти животи и те психе крхке након изласка из ланаца трговине људима и колико мало треба да се ти људи, у већини случајева жене, врате у психчко стање у коме су биле у коме су биле у ланцима трговине људима“, каже Пискулидисова.
Трговци људима вребају на друштвеним мрежама
Она додаје да, иако је највише жртава из најсиромашнијег слоја друштва, данас нико није поштеђен, јер највише младих у ланац трговине људима уђе привучено лажним пословним понудама, врбовање трговаца преселило се на интернет, односно на друштвене мреже.
„То су огласи за разне послове у иностранству или у другим градовима који делују мало примамљивије од уобичајених, врло често су то замке трговаца људима“, истиче наша саговорница.
Судови жртве проглашавају саучесницима
У извештају Стејт департмента Србију је оцрнила и чињеница да се у нашој земљи кривично дело трговине људима у судским процесима често претвори у посредовање у вршењу проституције, што је за жртву деградирајуће.
„Она на неки начин више није жртва, већ саучесник, јер говоримо о особи која је пристала да се бави том врстом посла. То аутоматски демотивише жртву да се даље бори за правду, јер је окарактерисана ко нешто што није. Објашњење лежи у томе што су тако судски поступци краћи, а починиоци на то пристају, јер добијају много мање казне“, каже Пискулидисова.
Од 2012. године овим проблемом у Србији не бави се само невладин сектор, држава је тада основала Центар за заштиту жртава трговине људима који их идентификује и такође пружа подршку у опоравку и интеграцији.
"Није тачна чињеница да се не додељује статус посебно остељивог сведока. Центар за више од 90 одсто тих људи ангажује првног заступника. Где год је постављен захтев да се жртви додели статус посебно остељивог сведока, то се десило. Проблем је у томе што званични податак о томе не постоји, јер тужилашто и судови не воде евиденцију из које можете да видите колико је жртава добило тај статус“, каже за Спуњик Лидија Милановић из овог Центра.
Она додаје да судије често, како каже, иду на сигурно, да се криминалац осуди макар за посредовање у проституцији, ако већ неће проћи као трговац људима, да би жртва макар не неки начин била задовољена.
Судије не схватају пакао жртве
Она констатује да је Стејт департмент занемарио чињеницу да је Србија још у периоду транзиције у коме се систем прилагођава новим улогама и овлашћењима. И у овој организацији која делује под Министарством за рад, запошљавање и борачка и социјална питања признају да највећи проблем када је у питању разумевање жртава трговине људима лежи у судству.
"Законски оквир је добар, проблем је у његовој примени, тужиоци су први са којима се сусрећемо, касније судије, које не разумеју какаво је искуство преживела жртва трговине људима, да је то неко коме су потребне посебне мере заштите. Ради се о примени међународних стандарда и конвенција које смо ми потписали, али које се негде у систему не примењују“, истиче Милановићева.
Центар организује и едукацију запсолених у судству, али то очигледно није довољно. Такође, у раду са жртвама, већи део посла и даље обавља невладин сектор, јер због забране запошљавања у јавном сектору у Центру раде свега три стручна лица.
Дакле, иако полиција ради свој посао, ни владин, ни невладин сектор немају довољно ресурса да цео поступак координације реализују како треба и жртвама помогну и испуне високе стандрде зацртане у овој области које диктирају међународне конвнције.
Србија ипак није најгора
Иако је прошле године било готово дупло мање жртава трговине људима, то није победа. На овом пољу добро организована Холадија годишње има око 1000 идентификованих жртава, што не значи да је склонија криминалу, већ да систем боље функционише, објашњава Христина Пискулидис из "Астре".
„Што се тиче региона нисмо најгори, мислим да је Црна Гора тренутно у том смислу много иза нас. Прошле године идентификоване су само 4 жртве. Ако узмемо у обзир да је то туристичка дестинација са великм протоком људи, та цира је смешна“, каже она и додаје да ова невладина организација проблеме решава у сарадњи са Македонијом, Албанијом, Црном Гором и БиХ.
Кроз државно прихватилиште за помоћ и ресоцијализацију, основано у јулу прошле године, прошло је 9 жртава, четворо деце, а у „Астри“ кажу да бележе свега неколико случајева потпуног опоравка жртава. Повратак у нормалан живот најчешће је отежан чињеницом да људи из околине, па и породица и пријатељи, знају о чему се ради и жртву често осуђују.
Иако се у документу Стејт департмента наводи да је Србија ипак показала повећане напоре у борби против трговине људима, наша земља и даље остаје земља порекла, земља транзита, али и земља дестинација за трговину људима и проституцију, те да мора да решава проблем из перспективе сва три апекта.