У почетку се првенствено радило о ваздушном извиђању и бомбардовању. На пример, први професионална ваздухопловна група у руској војсци појавила се већ у јануару 1885. у Санкт Петербургу (имала је на располагању два аеростата). Када је постало јасно да ће нова ера у војним пословима ускоро постати стварност, поставило се питање и о супротстављању ваздушним нападима.
Како се наводи у чланку „Порекло војног ваздухопловства у Русији“ (Војно-историјски журнал, 2002, бр. 8), у фебруару 1886. на заседању Комисије за примену ваздухопловства, голубарске поште и стражарских кула у војне сврхе, извршена је темељна анализа пуцања на привезане балоне из теренског оруђа. У априлу 1887. ваздухопловна група претворена је у Парк за ваздухопловну обуку.
Након тога, 25. јула 1890. на Уст-Ижорском полигону у Санкт Петербургу, руски артиљерци су први пут у руској пракси отворили паљбу на везане (статичке) аеростате, обезбеђене за ову сврху. Паљба је отворена из топова калибра четири инча. Циљ је био погођен, међутим, постало је јасно да су потребни додатни тестови који су ближи могућим борбеним условима.
Наредних година пуцало се на покретне ваздушне циљеве (аеростати које су вукли коњи), међутим, тек уочи Првог светског рата схватило се да је војсци потребно специјално противваздушно оруђе. Као резултат тога, рођен је противваздушни топ калибра 76-мм из 1914/15. године, који се успешно користио током борби од лета 1915. године.