Редитељ Алан Паркер који је ових дана минуо светом, остаје за памћење по аутентичном изразу и рукопису, без обзира да ли је реч о мјузиклу, трилеру или комедији. По снази сцена које се могу и заборавити, али утисак који их прати остаје дуго да се памти.
„Сваки његов филм је другачији, али шта год да је радио – био је свој“, каже за Спутњик Милорад Милинковић, филмски редитељ.
„Тако с једне стране имате филмове као што су 'Анђеоско срце' или 'Поноћни експрес', с друге стране 'Зид', а са треће 'Багзи Малоун' као потпуно десету причу. Једино су Џон Хјустон и Били Вајдер поред њега то успевали. Волео бих да и ја то могу.“
Кругови пакла у ходницима турских тамница
Пре него што је крочио у престоницу филма, Холивуд, Алан Паркер био је успешан копирајтер и редитељ реклама у Лондону. Пошто је написао сценарио за свој први филм „Мелодија“, колеге из маркетиншке агенције одлучиле су да га, као уметника, открију.
„Зашто бисте ви открили мене? Зашто ја не бих могао да откријем вас?“, говорио је.
Његов редитељски деби „Багзи Малоун“ из 1976. најавио је да ћемо имати посла са човеком који не размишља у задатим оквирима. Гангстерски филм с децом у главним улогама, који Паркер потписује и као редитељ и као сценариста, представља његов коментар на наивност холивудског крими-филма.
„Сцене у којима деца из машинки испаљују шлаг говоре да је то филм који мора бити духовит, а пре свега оригиналан“, објашњава Милинковић.
Међу Паркерове најпознатије филмове убраја се остварење „Поноћни експрес“, у којем је он на филмско платно пренео атмосферу Дантеовог „Пакла“ и представио микрокосмос људске грешности.
Смештене у ћелије турског затвора, смену сцена диригује магијска снага терора, док се филм претвара у снажну оркестрација насиља. На концу, пред нама је нова визија зла – митологизована наказа коју је по свом лику створио нико друго до човек.
С друге стране Зида
После остварења као што су „Поноћни експрес“ и „Слава“, који тематизује тренутке сазревања и изазова тинејџера у сусрету са славом, није чудо што су Роџер Вотерс и Дејвид Гилмор изабрали баш њега за редитеља филма „Зид“. Заснован на истоименом албуму (перформансу) Пинк флојда, „Зид“ је за Роџера Вотерса био више од ауторског пројекта – то је био његов пут ка егзистенцијалним истинама.
„Алан Паркер био је генерација са флојдовцима. И то што су они баш њега желели за редитеља 'Зида' – то је озбиљна ствар. Нарочито зато што је Паркер то врхунски одрадио. И никад нећу заборавити сцену када Пинк (Боб Гелдоф) обрије обрве и главу. Та сцена заснована је на истинитом догађају јер се једном Сид Берет, чији сам ја фан, појавио тако обријан на неком од студијских снимања“, присећа се Милинковић.
Сарадња са Роџером Вотерсом и са Џералдом Скарфом, британским карикатуристом који је радио на анимираним деловима, за редитеља нимало није била лака. Говорио је: „Замислите три мегаломанијака у соби, невероватно је како смо ишта успели да постигнемо.“
Комбинација моћне анимације с надреалистичким призорима води нас кроз унутрашњи свет рок звезде. Од осећаја напуштености у детињству, преко личне несигурности, до велтшмерца који са интелектуалног преноси на лични план и ето предозиране естетике.
„Ништа мање него поезија“, каже учитељ негативац у филму и додаје: „Апсолутно смеће.“
Филмови који се слушају
Ни Мадона, која се остварила у главној улози Паркеровог мјузикла „Евита“, није била најлакша особа за сарадњу.
О раду са поп дивом Паркер је говорио:„Када правите мјузикл, морате сарађивати или са глумцима који морају да певају или са певачима који морају да глуме. Негде између, морате да направите компромис.“
Милорад Милинковић запажа да је Алану Паркеру музика била важна не само због филмова као што су „Евита“ и „Зид“.
„Слушајте музику за филмове 'Анђеоско срце' или 'Мисисипи у пламену'. И да не заборавимо 'Комитментс', музички филм о измишљеном бенду који свира соул стандарде. Касније је плоча коју су снимили имала много успеха, независно од филма, што говори да причамо о човеку који је био не само музички образован већ и талентован.“
Његов приватан живот није нешто о чему се причало. Његови филмови сигурно јесу. „Поноћни експрес“ оптужен је за демонизовану представу турског народа, „Анђеоско срце“ критикован је због експлицитних сцена секса, а „Анђелин пепео“ за криву слику ирског живота.
„Велика кинематографија говори о идејама и могућностима онолико колико говори о чињеницама“, говорио је Паркер. „Мешање објективног и субјективног може бити смртоносни коктел у приповедању прича – али то није увек по свачијем укусу.“
Алан Паркер напустио нас је у 76. години. Оставио је филмове које ћемо гледати, слушати, памтити...
Ништа мање него поезија.
Прочитајте још: