Прокошев је у интервјуу који је објављен за сајт „Сибир.Реалије“ описао догађаје који су претходили снажној експлозији која је однела преко 100 живота, а у којој је повређено више од пет хиљада људи.
─ На брод сам доспео негде 2013. године. Тада сам живео у Одеси и једна од агенција ми је понудила посао капетана на „Росусу“. Радио сам на њему отприлике годину дана пре тога, око четири месеца. Пароброд, наравно, није био баш комфоран, услови су били тешки, али шта сам могао? Треба радити. Брод је сам по себи морски, снажан. Тада су били други власници, Кипрани.
Тај Игор Гречушкин преузимао га је од њих баш кад сам одлазио. Кад су ми поново понудили посао на „Росусу“, помислио сам: у реду, руски власник брода је у питању. Упознао сам га, деловао је нормално. Затим сам стигао на пароброд, стајао је у Турској, на сидришту Тузле. Видех да се читава посада из неког разлога мења. То ми се учинило сумњивим. Питао сам капетана да ми каже о чему се ради. Рекао ми је да је све је у реду. Капетан се понео као нитков, није ми рекао ништа о томе да посада одлази због неисплаћених плата. И сви су брзо отишли. Касније смо сазнали да су позвали Међународни поморски синдикат јер четири месеца нису били исплаћени. А нама нису ништа рекли, нико од посаде! Свој отказ су објаснили чињеницом да су морали да иду у Мозамбик, што је далеко и не желе то. Па, шта је са Мозамбиком? Мени што је даље, то је боље, више новца зарађујем.
Какав терет је требало транспортовати?
─ Амонијум-нитрат, шалитру. Ђубрива. Из Турске смо кренули у Грчку, у Пиреј. Усидрили смо се, допунили гориво и наручили оно шта нам треба за пут. Гречушкин је све потписао. А кад је дошао ред на добијање поруџбине ─ хране, свих врста потрошног материјала, он је сам дошао и вратио готово све добављачима, није платио. Рекао је да нема новца. Из Пиреја нас је упутио ка Бејруту да узмемо терет на палубу како бисмо зарадили додатни новац. Али је нашао такав терет да га није било могуће ставити на палубу.
Била је то тешка путна техника, једно возило смо утоварили, поклопац отвора се савио. Хтели смо и друго возило ─ сва би била на потпалубљу. Пароброд је био стар! Укратко, почео сам да одбијам. Наваљивао је и инсистирао, говорио да га учврстим некако, већ сам му послао и фотографију. Али њега није било брига! И рекао нам је да дођемо на Кипар, у Ларнаку. Али брод су заплениле либанске власти због неплаћања лучког пореза. Не знам који је износ био у питању. Поред тога, тим је открио да није платио претходној посади брода и ступио је у штрајк уз речи: „Не идемо ми никуда!“
У принципу, било је могуће наговорити посаду да дође до Кипра, али нас нису пустили из Бејрута. Део тима је могао да напусти Либан, али мене, главног инжењера, трећег инжењера и наредника су одбили да пусте. Били смо тамо 11 месеци! Ни копејка нам није плаћена, а чак нам ни храну није купио. Може се рећи да нас је свесно оставио у опасној ситуацији и осудио нас на глад. Лука нас је хранила.
Чији сте држављанин били у то време?
─ Руски. У Украјини сам само имао дозволу боравка.
Да ли сте тражили помоћ руских власти?
─ Да, тражио сам помоћ од државе и писао да је наше стање горе од стања затвореника. Затвореник зна када ће бити пуштен, али ми не знамо ни када, ни да ли ће нас пустити уопште. Одговор је био писани: ваш апел је послат Министарству спољних послова. Продали смо гориво и ангажовали адвоката. Поднета је тужба против либанских власти, јер они нису имали право да нас задрже, чак су и наши уговори већ били завршени. И судским путем нам је било дозвољено да одемо.
Чуо сам да се по либанским законима брод не сме остављати без надзора.
─ То није по закону. Једноставно, нису желели некоме да плате да га надзире. Живели смо тамо и хтели-не хтели одржавали смо његово техничко стање. Нисмо желели да се утопимо на њему.
Гречушкин није ступио у контакт с вама?
─ Јесте. Али једино што је учинио је што нам је платио пут до Одесе, када су нам дозволили да одемо.
Он је у то време већ живео на Кипру?
─ Да, тамо је имао дозволу боравка. Он је држављанин Русије, из Хабаровска. Не знам када је отишао тамо. Када смо се вратили кући, покушао сам да га тужим, јер када послодавац не исплаћује плату, то је кривично дело по руским законима. Поднео сам тужбу на суду у Хабаровску. Али нису је прихватили, рекли су да то учиним на месту где он борави, тачније, на Кипру.
Колико вам дугује?
─ Мени лично 60 хиљада долара. Главном инжењеру 50 хиљада, трећем инжењеру око 20, а нареднику око 10 хиљада долара. Притом, знам да када је утоварио шалитру у Батумију, дато му је милион долара за превоз. Претходни капетан ми је тако рекао. И изненада му је после месец дана понестало новца. Узгред, сâм брод, ако се дâ у старо гвожђе, износи 350 хиљада. Он је једноставно одлучио да га напусти и да милион стави у џеп.
А ко му је платио тај милион?
─ Купци из Мозамбика. Оно што је најзанимљивије, јесте да се у почетку нисам ни бринуо. Мислио сам да је купцима још потребан терет и да ће га тражити, да ће га испоручити, јер су само за превоз дали милион. Али они уопште нису показали интересовање!
Знате ли шта се затим десило са теретом?
─ Кад смо већ кренули, истоварен је у складиште под надлежношћу Министарства саобраћаја. За то сам сазнао од морнара који су долазили у Бејрут. А пароброд је на крају потонуо, пре две или три године. Имао је малу рупу, требало је повремено избацивати воду, а ако нема посаде, нема ко да то уради.
Мислите ли да постоји шанса да затражите од Гречушкина дуговања?
─ Да су га ставили у јаму и држали га тамо док не плати, можда би и платио. Знате како је сада... Имам градитеља-инвеститора овде у Сочију, дао сам му милион и 250 хиљада за стан. Нема стан, нема новца. Послат је у затвор, али новац није вратио! А у затвору је притом и умро. А адвокатима сам се већ довољно обраћао. То је само губљење времена. Сада немам тај новац, пензионисан сам.
Шта мислите о ономе што се догодило у Бејруту?
─ Они су сами криви. Није било разлога да се тај брод заплени, требало је што пре решити га се! Кад смо молили да нас пусте, требало је рећи: „Идите, од вас нам ништа није потребно! А они су уместо тога почели да траже да им се врати дуг за лучке провизије – и ево шта се догодило. Друга ствар, могли су да тај амонијум-нитрат, ђубриво, изнесу на њиве и почну да ору. Ако нико не тражи робу, значи да никоме не припада!