Аутор књиге „Бунт деце социјализма“, посвећене првој генерацији југословенског новог таласа, рок новинар Душан Весић даје лични поглед на најзаначајнији поп-културни покрет бивше државе, али истовремено и мноштво података па чак и таблоидних пикантерија из тог периода.
У разговору за Спутњикову „Орбиту културе“, Весић каже да је хтео да „остави неку литературу клинцима“ јер све више њих докторира, магистрира и дипломира на радовима из рок културе. Додаје да су клинци осуђени на непоуздане новинске изворе и на јако мало пристојних књига, при том, од тих мало књига, опет су неке непоуздане.
„Учинило ми се корисним да им кроз књигу дам неке основне ствари о том периоду. С друге стране, ја сам ту био све време. Пишући о томе, ја сам се зачудио на колико сам догађаја био. Први текст у мејнстрим новинама објавио сам 1980. године, два три месеца пре првог концерта 'Електричног оргазма' и 'Идола'. Интервју са Џонијем ми је ваљда трећи у животу. Нисам хтео да то буде само мој лични поглед баш због тога што деци треба нешто оставити, па сам узимао разне цитате паметних људи који су о неким плочама рекли нешто боље него што бих ја рекао“, каже Весић.
Сматра да је читалац у крајњем случају на добитку и додаје да је разговарао са јунацима новог таласа и видео да они „после 40 година углавном имају различите погледе на оно што се десило, од онога што се стварно десило“. Неки од њих су му рекли да не желе уопште да размишљају о томе.
Деконструкција митова – није Џони Текс Вилер
На примедбу да је деконструисао неке од митова новог таласа, Весић каже да је против митова.
„Постоји једна школа у Београду која се бави производњом митова, али шта она ради? Они узму и замрзну неког у времену. Џони Штулић је одавно јунак из стрипа. Текс Вилер је увек исти. Он не расте, не развија се, никад не постане личност, он је увек стрип јунак замрзнут у времену. Ти људи су једног дана одрасли, развили се у некакве личности и ред је да их као личности и третирамо. То је неозбиљно и не чини им услугу. Школа митологије мисли да чини услугу Џонију што га ставља у '81. или '82. годину и оставља га ту. А данас је 2020. Неозбиљно је то. Мислим да то не чини услугу никоме, ни јунаку ни читаоцу“, сматра Весић.
У „Бунту деце социјализма“, Весић се бави каријерама Азре, Електричног оргазма, Филма, Хаустора, Идола, Лачног Франца, Панкрта, Парафа, Парламента, Пекиншке патке, Пилота, Прљавог казалишта, Шарла Акробате и Термита у периоду од 1977. до 1982. године. Према његовим речима, Џони Штулић је несумњиво најјача личност новог таласа.
И без енглеског утицаја, нови талас би се појавио у Југославији
Весић каже да је читао интервју Срђана Шапера где он каже да се нови талас не би десио да се пре тога није десио у Енглеској, али се не слаже с тим, јер мисли да би се нови талас појавио у Југославији, без обзира на енглеске утицаје. Можда не би имао ту форму, али би имао садржај који је имао.
„Живели смо у неком друштву које се рекламирало као јединствено у свету и самим тим је јасно да смо морали да имамо говор људи који су јединствени на свету. Морали смо да кажемо неке ствари на други начин него они у Енглеској или Совјетском Савезу, да нађемо неки други угао. Сигуран сам да би Џони имао свој угао у сваком времену, у свакој ситуацији и да би био исто тако велики, као што и јесте. Можда не би свирао у онаквој тројци са Лејнером и Хрњаком, можда би иза себе имао неки оркестар као Арсен Дедић, тешко је рећи, али то није толико важно. То што је имао да каже рекао би и овако и онако, само је питање форме“, каже Весић.
Значај новог таласа је у томе што је тад „први пут у Југославији неко имао нешто да каже“, због чега га не треба сводити на музичку форму која је дошла из Енглеске. Садржај је битан и у том садржају Џони би се свакако снашао, без обзира на форму, сматра Весић.
Балашевић: Ухапсите Панкрте
На примедбу да у књизи има мноштво таблоидних цртица, Весић каже да поштује своје читаоце и жели да им књига буде забавна, а друго, без њих нема разумевања личности о којима пише. Све те цртице имају своје значење, можда ће га неко препознати, можда неће, али све су оне ту да би се лик јунака те цртице боље осветлио, додаје он.
Једна од најзанимљивијих је она, по којој је, наводно, Ђорђе Балашевић писао новосадском „Дневнику“ и тражио хапшење Љубљанских Панкрта, након што су добили награду „7 секретара СКОЈ-а“, зато што су „унаказили“ његову песму „Рачунајте на нас“.
„Покушао сам да нађем тај 'Дневник' у ком је то наводно објављено али нисам успео, што не значи да се то није десило. Можда ја то не бих ни ставио, али сам био страшно љут на Балашевића због песме 'Рачунајте на нас'. Ти немаш право да кажеш у име свих нас из 50 и неке. Ја сам исто из 50 и неке и нисам му дао благослов да се куне икоме. Много ме је то изнервирало и онда ми је било занимљиво кад сам наишао негде да је он рекао да треба похапсити Панкрте. Мислим да није лоше да ставим 'причало се'. Да сам то нашао, ја бих ставио цео цитат“, каже Весић.
Хоура и Прљаво казалиште – националисти од „малих ногу“
Са становишта (пара) политичког ангажмана, највећи негативац „Бунта деце социјализма“ је Јасенко Хоура чије је Прљаво Казалиште током ратних година постало најдомољубнији, државотворни хрватски бенд.
Међутим, дијаметрално супротне позиције Хоуре са једне, или ријечког Парафа или Џонија Штулића са друге стране, показују колико је нови талас био разнородан и колико се састојао од различитих људи који су се стицајем прилика нашли на једном месту, сматра наш саговорник.
„То је моменат кад се ми одређујемо у односу на Јосипа Броза а још немамо ни право да говоримо о будућности, тако да ни Хоура не може да покаже шта мисли. Али они су и у почетку имали тих тзв. националистичких испада. Нису добили награду '7 секретара СКОЈ-а' због националистичких испада неких својих чланова, тако да је ту већ можда могло да се наслути шта ће бити с њима једног дана, а мислим да у том моменту, ми нисмо хтели то да видимо“, каже Весић.
Прочитајте још: