Недавно објављена књига „Ја Елтон Џон“, аутобиографија једне од највећих рок звезда у историји, изненађујуће се нашла у врху листе „Лагуниних“ бестселера. „Ја Елтон Џон“ рекламира се као књига „која помера границе“ и не бави се „шокантним детаљима који су доспевали на насловне странице магазине већ о мукотрпном путу до спознаје о свом животу“.
Недостојна рок звезда, стари, превејани тезгарош
Према речима рок музичара и новинара Дејана Цукића, преводиоца књиге „Ја Елтон Џон“, аутобиографија Елтона Џона је специфична онолико колико је Елтон Џон специфичан као појава на светској рок сцени.
„Он је један велики забављач који је сматрао самог себе недостојним положаја рок звезде. Мислио је и да не изгледа као рок звезда и због тога је морао да се додатно потруди на сцени да би публику забавио. Тако се и понашао, као стари, превејани тезгарош јер је почео да свира по пабовима као млађи тинејџер и научио разне трикове заната и, на неки начин, све те трикове 'како забавити публику' он преноси и на текст“, каже Цукић за Спутњик.
Наравно, то није основни квалитет текста, већ „његова искреност и воља да читав свој врло узбудљиви и не баш тако једноставни живот пренесе својој публици“ додаје он. Оно што додатно чини атрактивном ову аутобиографију је „његов смисао за хумор и одлучност да у најкомпликованијим и емотивно натежим причама за њега лично, нађе ту дозу хумора којом ће забавити читаоце“, истиче наш саговорник.
„Дива је најзад полудела“
Цукић истиче да је аутобиографија Елтона Џона пуна хумора на сопствени рачун и да се аутор „није стидео да разоткрије и ту своју другу, незгодну страну“. Елтон Џон је понекад „умео да глуми диву“, додаје наш саговорник.
„Једна од најкомичнијих сцена је кад је, пошто му се кућа реновирала, звао своју фирму да учине нешто поводом ветра који му смета у хотелу. То је био један од врхунаца његове саможивости, а онда је чуо глас свог службеника који је екипи у канцеларији рекао: 'Она је најзад полудела'. То ми је било јако забавно и представља пример колико људи који зараде толико новца могу да изгубе путоказ где се налазе у животу“, каже Цукић.
Оно што је добро за Елтона и што је лепо и поучно у овој књизи је што се он из тог пакла извукао, успео је да се скине са дрога и алкохола и што је још лепше, посветио је касније свој живот улагању у хуманитарне организације.
„Нарочито је подржавао хуманитарне организације за борбу против АИДС-а јер се сматра нарочито срећним што се тај 'руски рулет' није завршио са метком у његовом челу. С друге стране, био је увек ту да помогне и пријатељима и познаницима којима је сматрао да треба помоћи“, додаје саговорник Спутњика.
Неуспеси у СФРЈ немају везе са балканским отпором геј особама
Иако је деценијама једна од највећих рок звезда, Елтон Џон није био претерано популаран у бившој Југославији. За концерт у постолимпијском Сарајеву 1984. године продао је око 100 улазница, о чему је писао Неле Карајлић у „Фајронту у Сарајеву“, а слично је прошао и у Београду, додаје Цукић.
„Сећам се, радио сам у то време за часопис који се звао 'Рок' и имао сам у рукама 50-ак карата тај дан јер су организатори рекли: 'Елтон нам је опростио дуг и дај да напунимо што више'. Тако да не знам колико се карата продало у Београду, било је једно три до 4.000 људи у хали Пионир, није било празно, али сви људи који су били на концерту постали су његови обожаваоци. Једноставно, то је био један од најбољих концерата тог времена“, каже Цукић.
Додаје да су људи су склони да тај феномен објашњавају нашим балканским отпором геј особама, али мисли да то није тачно зато што се у то време није толико ни знало о његовим сексуалним склоностима.
Критичари га нису волели, али ситуација се мења
Сматра да је сцена у нашој земљи била доста под утицајем критичара и онога што пишу новине зато што код нас није постојао тај систем вредновања популарности на основу топ-листа и продаје плоча. А на основу тих параметара, Елтон Џон је неко ко је владао седамдесетих година прошлог века.
„Овде су се ценили и сматрали озбиљни ортодоксни рок бендови као што су Лед цепелин, Дип Парпл, Блек сабат, а с друге стране кантаутори као што је Боб Дилан или Нил Јанг. Елтон је неко ко је спојио те две крајности и правио изузетне рок концерте, његова музика је била увек мелодична са врло вештим, писменим аранжманима, тако да је то нека комбинација која овде није пролазила и можда би ту требало тражити разлоге“, оцењује Цукић.
Елтон Џон се увек трудио да не буде „кул“, пробао је да увек буде забаван и комичан, а тај начин хумора на свој рачун који су врло често потенцирали његови костими, овде једноставно није добро пролазио, онјашњава он.
„Међутим, занимљиво је да се та ситуација мења. Превео сам доста аутобиографија и биографија, ово је 15. или 16. али никада такво медијско интересовање нисам доживео са неком од претходник књига као са овом. Да ли је то због ове ситуације и тога да се данас ништа не дешава по питању музике и филмова, не знам, али, у сваком случају, за ових 12 година колико се бавим превођењем музичке литературе, није ми се догодило да сваки дан дајем по два или три интервјуа везано за неку књигу“, закључио је Цукић.