Грађани који су одлучили да због вируса корона одмор проведу у својој земљи и боље упознају Србију, као да су решили да виде баш сваки њен кутак. Завлаче се и на најскровитија места, чини се, и по цену живота, а најчешће само због ефектне фотографије. Због потраге за изгубљеним туристима Горска служба спасавања је на ивици снага.
У ово време, претходних година, та служба је викендом имала по пет или шест интервенција, а само прошлог више од 20. На Копаонику и Златибору непрекидно дежурају, јер се туристи, у покушају да забележе што бољи селфи, изгубе када сиђу са стазе.
Опасна може бити чак и Авала, упозорава Бранислав Ћурчин, један од најискуснијих чланова Горске службе спасавања Србије. Али, поред снаге и искуства, овог лета најпотребнији су му јаки живци.
Опасна туристичка сезона: Срби „освајају“ планине
Он наводи пример од пре неколико дана, када их је позвао човек и рекао да му је хладно, јер је покисао, а био је на само 500 метара од пута. Истовремено, јавила се једна група са Копаоника, налазили су се код чувеног гејзира.
„Жена нас је позвала и рекла да се повредила. Кренули смо одмах према њој, то је доста неприступачан терен. Дежурства наших спасилаца на Копаонику углавном су везана за скијалишта. Испоставило се да госпођа има прелом потколенице. Активним спасиоцима који су били на дежурству требало је чак 50 минута да дођу до ње и пруже јој прву помоћ“, прича Ћурчин.
Он додаје важну чињеницу, то нису били планинари, већ обични грађани који су неспремни отишли на планину, видели су на интернету једну од локалних знаменитости и одлучили да крену тамо, да се сликају.
Коме прво помоћи
Поред тога што немају свест о томе да о њима у том тренутку нико не брине, туристи не схватају да Горска служба спасавања непрекидно мора да доноси важну одлуку, коме прво помоћи, јер није могуће интервенисати на свим местима у исто време.
„Сви наши људи, спасиоци су волонтери. Да би изашли на терен, дају другом своје време, одвајају се од породице, одлазе у непознато, не знајући кад ће се вратити. Људи углавном немају разумевања, мисле да је у Србији ситуација као у алпским земљама — јао, ја сам се изгубио, пошаљите хеликоптер по мене.“
Не губе се људи само на високим планинама, ако неко зове са Фрушке горе, спасавање делује једноставно, али док спасиоци покупе опрему и дођу из Новог Сада, треба јако пуно времена. Ако немају потребну опрему, чекају се колеге из ГСС станице у Београду.
Народ није припремљен за планину
Милисав Мијатовић Јавор, из Бајине Баште, ренџер је и спасилац Националног парка Тара већ 20 година. Овог лета ради више него икад, каже, зато што народ није припремљен за све што нас је снашло, па тако ни за планину. Као прво, истиче, многи посетиоци уопште немају културу боравка у планини.
„Не воде рачуна о стазама, не воде рачуна о природи, о смећу. Тара има више од 300 километара веома добро обележених планинарских стаза које они не желе да користе, већ би да иду тамо куда само они желе. Имамо два велика језера. И поред забране окупљања више од 10 људи, они се групишу. Мислим да је свест народа веома лоша, а то може да буде опасно по њих, а по природу је погубно“, каже Јавор.
Он додаје да је право чудо да током актуелне навале на Тару, а долазе и они који спавају на Златибору и Мокрој Гори, није имао интервенција у којима су људи повређени. Али, сваке године буде бар један смртни случај.
„Имали смо неколико случајева губљења, али су они врло брзо лоцирани. Сад кад је технологија напредовала, преко мобилног телефона нам пошаљу локацију, па их лако нађемо“, каже наш саговорник са Таре и додаје да су га умориле расправе и препирке у покушају да упути туристе на правила понашања у Националном парку.
Наш саговорник констатује да иако има добро организовану службу, па и ватрогасну, Тара једноствно није припремљена за толики број људи.
Сусрет са медведом
Поред повреда због силаска са обележених стаза, туристе вреба још једна опасност. Тара је највеће станиште мрког медведа у Србији. Бројка се креће од 50 до 100 јединки на овом подручју, а парк се простире на 25 хиљада хектара.
„У неком моменту неминовно је да се људи сретну са медведом. Али медвед није грабљивица, не напада, већ чим чује народ, било какву буку, склања се. Зато саветујем људе да на тим стазама буду мало гласнији, да би животиње пре уочиле њих, него они животиње. Било је блиских сусрета, на срећу, без великих последица. На срећу, животиње су паметније од људи“, констатује Јавор.
Најбоље са водичем
Наши саговорници кажу да је пре поласка у природу најбоље контактирати са локалним планинарским друштвом или управом Националног парка, ако је такав простор у питању. Они најбоље познају терен, а организују и туре, са водичем не постоји шанса да се изгубите, каже Бранислав Ћурчин и издваја неколико главних правила.
„Никако не идите неспремни у планину, у лошој одећи и обући, уморни и ненаспавани. Ако је најављено да ће падати киша, јако је неодговорно поћи са ставом неће то мене, биће све у реду. Углавном кад кажемо да ће бити, не буде тако. Нека ваши најближи знају где сте пошли“, каже Ћурчин.
Он поручује да грађани телефон Горске службе спасавања 062 464646 не окрећу ако им је хладно, већ само у озбиљним ситуацијама. Тако штеде време и енергију спасилаца, а могу и додатно да угрозе некога коме је помоћ заиста потребна.