С обзиром на податак Међународне организације рада при УН, да је само од априла до јула без посла у свету остало 300 милиона људи, а само у Америци државну помоћ тражило 40 милиона оних који су остали без посла, не чуди талас напуштања великих градова.
Шта човек без посла, или са знатно смањеном платом, може да тражи у великим градовима са великим издацима за закупнину стана или пословног простора и са трошковима живота које не може да подмири. Највећи број држава је међу првим мерама имао помоћ онима који су остали без посла, али она, јасно је, не може да траје у недоглед и биће све мања.
Велики повратак из градова у провинцију
Зато не чуди талас који је запљуснуо пре свега тржиште некретнина и код нас као и у свету. Како је Спутњику речено у агенцији „ Лазаревић некретнине“, велика потражња је за изнајмљивањем јефтинијег пословног простора ван Београда, али и за куповином мањих кућа са окућницом у околини Београда, Новог Сада.
Баш као и у Њујорку:
„Наш посао цвета! У поређењу с прошлом годином и од избијања пандемије имамо 350 одсто више захтева", изјавила је посредница за продају некретнина у Њујорку, Алисон Бернстајн. И док су, како каже, људи пре желели да нађу своје место у Њујорку сада је обратно - желе да оду.
Да ли је то тренутно, или је коронавирус који је за кратко време покорио цео свет, натерао људе не само да другачије размишљају о финансијама, него и о животу, животним приоритетима, навикама.
Демографи кажу да је ипак ово сувише кратко време и да имамо мало података да би на основу тога могли да се извлаче закључци. То што сада знамо је, како је речено Спутњику, више утисак, а подаци о промету некркетнина су тек један од елемената неопходних за озбиљну анализу, јер је мењање места боравка ипак сложено да би тако лако постало масовна појава.
Одлазак из града значи и смањење трошкова
Професор на Филозофском факултету у Београду, социолог Војислав Вулетић каже да је поготово у великим градовима на западу добро плаћен посао услов конфорног живота и да нестабилност у приходима, какве сада причињава пандемија, такав живот може да сруши као кулу од карата.
Први начин да се изборите са тим је да смањите трошкове, што чините тако што одлазите из великих градова, каже он за Спутњик, али и додаје:
„Људи, не само у САД, доводе у питање смисао живота у граду у ситуацији када нису свакодневно везани за посао. Јер, због ове ситуације немају оно што им град иначе нуди, колективне манифестације, позоришта, биоскопе, изложбе, оно што град чини атрактивним“, каже наш саговорник.
Или, како би то Њујорчанка Берстајн рекла - живиш у граду јер желиш да будеш у граду, али кад све буде затворено и нестане читава култура живота, онда је веома тешко.
„Немате више оне бенефите, остају вам само трошкови великог града и у том смислу његово напуштање је рационалан избор. Да ли ће то на дужи рок да промени навике то је сада тешко рећи. Сетимо се да се након оне пролетошње ситуације, када смо били у изолацији, стари живот вратио преко ноћи. Људи су наставили са старим навикама и тешко је рећи да ли ће их корона променити. То ће у великој мери зависити од тога колико ће читава ова ситуација да траје“, сматра Вулетић.
Много зависи од вакцине, али и инфраструктуре
Ако би, као што најаве постоје, вакцина релативно брзо била доступна, пошто се у Русији она већ појавила, он претрпоставља да ће се људи вратити старом систему начина размишљања.
„Уколико би, међутим, ово све потрајало, а можда ће неки и сада уочити предности живота у мањим местима, то би онда могло да изазове неке друге последице", мишљења је овај социолог.
Професор на Економском факултету у Београду, Михаил Арандаренко, чија специјалност су миграције, сматра да је једна ствар, као у нашем случају, побећи у неку викендицу на Трешњи или у Гроцкој, а потпуно друга да одатле путујете на посао.
„Једини дугорочни разлог да се људи селе из градова је што су у овој ситуацији открили предности рада од куће, односно рада на даљину, који код нас није толико изражен због тога што немамо довољно добру инфраструктуру“, каже Арандаренко за Спутњик.
Другачије је, каже он, у западним земљама где је густина насељености већа, а инфраструктура која је неопходна да људи норнално живе и раде у мањим местима се не разликује од оне у густо насељеним градовима.
„Постоји јако много фактора који треба да се промене да би дошло до деурбанизацијуе и да би људи могли да живе изван градова, јер је то теже спровести због инфраструктуре која је на селима недовољна“, сматра Арандаренко.