Наша земља има више од 30 малих аеродрома којима у последње три године покушава да управља из једног центра, предузећа „Аеродроми Србије“.
Тренутно је у току припајање аеродрома „Росуље“ код Крушевца и аеродрома „Поникве“ код Ужица овом предузећу.
Пошто је постојећи аеродром у Крушевцу готово „појела“ индустријска зона , град је 2017. године кренуо у изградњу новог, надомак села Паруновац, купио земљиште, уредио га, а затим су посао преузели „Аеродроми Србије“. Тренутно граде хангар за смештај спортских ваздухоплова, платформу и рулне стазе.
„У плану је изградња полетно - слетне стазе дуге 820 метара, са могућношћу да се касније, ако буде потребе, продужи и прошири. Циљ је да та писта буде од вештачког застора, асфалта, а у овом тренутку служи за домаћи саобраћај и развој спортског ваздухопловства“, каже за Спутњик директор „Аеродрома Србије“ Михајло Здравковић.
Запад чека Поникве
Западна Србија, већ дуго чека отварање аеродрома „Поникве“, јер је комерцијални рад некада војног аеродрома шанса је за развој туризма, али и других грана привреде овог краја. Међутим, још траје дефинисање стратешке позиције аеродрома, због близине постојећег међународног аеродрома „Морава“ и изградње ауто-пута који ће Ужице повезати са Чачком, односно Краљевом, каже Здравковић.
„Још размишљамо да ли је потребно на тако малој дистанци имати два аеродрома такве величине или је боље искористити комплекс аеродрома Поникве у неке друге сврхе. Пре свега туристичке, јер укупан комплекс има више од 500 хектара и изузетно је погодан за развој туристичке инфраструктуре, али би могао да има и један мањи аеродром“, каже Здравковић.
Прањани у славу спасавања пилота
Убрзана изградња спортског аеродрома у току је и у Прањанима, где су пре 76 година слетели савезнички авиони којима је евакуисано више од 500 америчких пилота. У спомен на славну „Мисију Хилијард“ аеродром ће имати и меморијални комплекс, туристичку атракцију готово уз саму писту.
И на другој страни Србије жељно се очекује аеродром који би утицао на развој туризма целе регије, аеродром „Сребрно језеро“. Општина Велико Градиште је пренела на државу преко 7 хектара земљишта, које је сада у власништву „Аеродрома Србије“.
Писта од 1.000 метара на Сребрном језеру
„Са Министарством грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре радимо плански документ за то подручје. Очекујемо да у наредна два или три месеца буде готов, како би смо могли да наставимо изградњу, циљ је да се дође до травнате писте „Сребрног језера“ дугачке хиљаду метара“, објашњава први човек „Аеродрома Србије“.
Професор Економског факултета Слободан Аћимовић поздравља централизовано управљање малим аеродромима. Он објашњава да је улагање у ову инфраструктуру решење за хиљаде људи из дијаспоре, који више неће морати да се сатима или данима возе до куће, али је пре свега иницијални фактор за развој привреде, посебно туризма.
„Један од бољих примера је аеродром који се и даље врло мало користи, „Морава“ код Краљева. Ту имамо јако добру позицију, с једне стране је у подножју Гоча, а са друге у подножју наше велике планине Копаоника. Али ту је додатни проблем, пут од аеродрома до Копаоника је јако лош. Слаба нам вајда од аеродрома, ако немамо добру путну повезаност са главним туристичким центром коме је тај аеродром и намењен“, каже он.
Аћимовић додаје да је сличан и однос између Ниша и Старе планине која би аеродромом могла да привуче туристе, али и ту је проблематичан пут, посебно од Књажевца до Старе планине. Генерално подржавам улагање у сваку врсту инфраструктуре, а саобраћајна је основна, каже професор Аћимовић.
.jpg){kind=link}
„Претпостављам да је направљен план, да се не гради и не обнавља насумично, већ сваки аеродром има и свој тржишни циљ. Негде је то привлачење дијаспоре, негде класичан зимски, негде друга врста туризма, али и други пословни разлози. Међутим, тако смо се из пословних разлога обавезали да ћемо изградити ауто пут од Баточине до Крагујевца, нажалост, то још нисмо урадили до краја, а обећали смо Фијату још 2008. године“, примећује наш саговорник са Економског факултета.
Још нема економске исплативости
Први човек „Аеродрома Србије“ каже да план постоји, али да ни један од ових аеродрома нема економску исплативост. „Константин Велики“, који је највећи у систему, прошле године имао је 422 хиљаде путника, али није био комерцијално исплатив због изузетно ниске таксе.
„Држава је то препознала и управо је ту улога „Аеродрома Србије“, она преко нас финансира одржавање инфраструктуре, изградњу нових аеродрома, њихово одржавање. Али ако тражимо само профит, онда не би смо имали ни један аеродром, осим „Николе Тесле“. Овде је у питању друга димензија, пре свега равномерни регионални развој, постојање алтернативних аеродрома, ширење могућности људима из различитих делова Србије да користе летове јефтиних међународних компанија“, каже Здравковић.
Он додаје да Србија истовремено мора да подстиче развој ваздухопловства. Изградња аеродрома је и основ за школовање младих пилота који касније могу да се профилишу кроз даље обуке, да имају важно место у националној авио компанији, али и у војном ваздухопловству.
План за Војводину
Мрежа добро покрива централну Србију, али постоји и план за Војводину, поред вршачког, са одличном пилотском школом, ту је и аеродром „Ечка“ који ради и живи захваљујући активизму људи из Вршца.
„Имамо и аеродром у Ченеју који је такође активан, а ту је и иницијатива да се аеродром у Сомбору припоји „Аеродромима Србије“, али и онај у Белој Цркви. Све су то аеродроми о којима се у овом тренутку размишља, међутим, није реално да их у једној години све ставимо у функцију“, закључује Здравковић.