Манце је у то време већ био љубимац не само „гробара“, већ и поп икона југословенског фудбала с којим су се идентификовали бројни навијачи с јужне трибине стадиона ЈНА. Ко је тада пратио Партизанове утакмице на стадионима, зна да је најчешћи надимак на јужној трибини био — Манце.
Дан жалости — одлазак фудбалског Џемса Дина
И после 35 година од трагичне смрти „југословенског Џемса Дина“, мит о Драгану Манцеу не бледи, а 3. септембар је дан којег „гробари“ обележавају као Дан жалости.
Драган Манце дошао је у Партизан са 18 година, као наследник легендарног Момчила Моце Вукотића. Одиграо је 279 утакмица за Партизан и постигао 174 гола. Освојио је срца „гробара“ специфичним начином на који је прослављао голове — затрчао би се према јужној трибини и онда проклизао на коленима.
Са Партизаном је у сезони 1982/1983. освојио првенство Југославије и био најбољи стрелац тима. О њему је 2008. године снимљен документарни филм. Једна београдска улица, недалеко од Стадиона ЈНА, носи име Драгана Манцеа.
Додир божанске руке — Џорџ Бест, Роналдињо, Манце
Дугогодишњи спортски новинар Александар Остојић, уредник „Кош магазина“, каже за Спутњик да постоје сјајни и најбољи фудбалери, али и они неки ретки који „можда нису најбољи, али као да су додирнути неком божанском, магичном руком која им је удахнула неку харизму и која их прати цео живот“.
„У ту групу спадају један Џорџ Бест, Роберто Бађо, Роналдињо и несумњиво Драган Манце. Уз то, Драган Манце је погинуо са само 22 године, у тренутку кад је само наговестио те своје божанске и магичне моћи за које данас ’гробари‘ верују да би биле фантастичне и вероватно и би. У тих 22 године он се надавао фантастичних голова, донео је фантастичне победе Партизану, али одиграо је тек 4-5 утакмица за ’А‘ репрезентацију Југославије, неколико за младу и тек је наговестио шта се крије у њему“, сматра Остојић.
Он додаје да у стравичној саобраћајној несрећи која је прекинула његов живот, Манце није погинуо ни пијан, ни дрогиран, ни луд, него је при здравој памети возио аутомобил док је ишао на тренинг Партизана.
Голгетер, висок, леп
Страдао је на делу ауто-пута Београд—Нови Сад који пролази кроз Земун, мало даље од места на коме је десетак година пре њега погинуо чувени глумац Драган Ђурић, подсећа Остојић.
„’Гробари‘ славе Манцеа због онога што је могао бити, а био је заиста један изванредан потенцијал који је тек наговештавао шта је од њега могло да се очекује. Био је центарфор који је давао голове, био је висок, леп, имао је лепу девојку која се звала Емилија Ерчић и у оно време била је рукометна репрезентативка Југославије“, каже Остојић.
Наш саговорник каже да је дан кад је погинуо Драган Манце био шокантан.
„Баш сам пролазио тим делом ауто-пута и чуо сам на радију у колима да је погинуо Драган Манце и видео сам да се полиција тамо окупила и затворила саобраћај. Не могу да заборавим тај дан, ни Драгана Манцеа, кога се и дан-данас живо сећам“, каже уредник „Кош магазина“.
Док је био жив, волели су га неки, а после смрти волели су га сви
Остојић истиче да је Манце био љубимaц „гробара“ за живота, као и многих других који воле фудбал, а његову судбину упоређује са судбином покојног српског премијера Зорана Ђинђића — док је био жив, волели су га неки, а после смрти волели су га сви.
Мало пре погибије, Драган Манце нашао се на „црној листи“ управе Партизана, био је виђен за трансфер у загребачки Динамо, али је одбио да напусти вољени клуб. Остојић, међутим, сматра да је Манце тада био један несташан дечак и да Партизан није озбиљно намеравао да га се лиши, већ да га на неки начин дисциплинује.
„Такав је био Манце, таква је била његова природа, непредвидива, жива, мало луцкаст. Да није био такав, не би био Драган Манце, не би био легенда“, истиче Остојић.
Поређење Драгана Манцеа са Џемсом Дином стоји, сматра Остојић, јер је љубимац „гробара“ отелотворио чувене принципе „Бунтовника без разлога“ — живео је брзо, умро је млад и био је леп леш. То су, нажалост доживели и Џемс Дин и Драган Манце, који можда није знао за те Динове речи, али остао је у нашим срцима као „Џемс Дин нашег фудбала“, закључио је Остојић.