Јиржи Менцл је припадао првој постави чешког новог таласа, генерације шездесетих која је изнедрила величине какве су Милош Форман и Јан Кадар. Славу је стекао са филмом „Строго контролисани возови“, који је 1968. године освојио Оскара, а дубоко поштовање са остварењем „Шеве на жици“, забрањеним филмом из 1969. који је публици постао доступан тек после пада Берлинског зида.
О Менцлу и његовим филмовима много се писало, а нашој јавности познатији је као особен филмски редитељ са светском репутацијом. Мање нам је пак познато да је Менцлова посебна љубав било позориште. Домаћа публика могла је да се упозна с његовим радом у Народном позоришту, у којем је 2007. године поставио Шекспирову комедију „Веселе жене виндзорске“, а 2011. и оперу Сергеја Прокофјева „Заљубљен у три наранџе“ у корежији са Божидаром Ђуровићем.
„Режирао је у готово свим значајним европским театрима. Био је и врхунски сценариста, а и сјајан глумац који се остварио у 80 филмова. Гледао сам га у представи Шона О‘Кејсија, ’Пензион за слободну господу‘ и тај снимак непоновљивог комичара показивао сам колегама у Народном позоришту и студентима на Академији. Био је велики глумац, редитељ, а надасве један од хуманијих и честитијих људи које сам имао срећу да упознам у животу.“
Овако се свог колеге и пријатеља сећа Божидар Ђуровић, позоришни редитељ који је имао прилику да Менцла сретне још у студентским данима у Прагу.
„За време студирања у Чешкој, Јирка ми је омогућио да у својству асистента присуствујем његовим пробама у драмском клубу у Прагу. Било је то за мене огромно позоришно искуство и врста паралелног школовања. Када сам напустио Праг, задржали смо контакт и то дружење временом је прерасло у дивно пријатељство“, говори за Спутњик Ђуровић.
Хумор који долази из мрака
Било да је реч о филму или о позоришту, познато је да је Менцл готово увек режирао комедију. „Строго контролисани возови“ прати причу о сазревању младог отправника возова за Немачку у окупираној Чехословачкој током Другог светског рата. Тих, шармантан, људски филм с брилијантом дозом апсурда и комике, рађен је по роману Бохумила Храбала, писца с којим је Менцл делио посебну врсту хумора.
„Менцл није волео да ради комад који није био духовит, јер је сматрао да се кроз духовитост говоре највеће истине. Сетимо се филма ’Село моје мало‘, када мађарски глумац Јанош Бан игра помоћника возача који само трчи и једе једну кифлу, без иједне реплике. Када му коначно дају реч и у комитету партије питају да ли хоће виски, све што он каже јесте да жели кифлу. То само сведочи о томе како се Менцл на необично духовит начин поигравао с друштвеним системом, са Чешком која је тада била под строгим совјетским надзором и то ради градећи причу око обичног човека, који га је и занимао као уметника“, објашњава Ђуровић.
Лирска бурлеска
Дела Бохумила Храбала била су извор и других Менцлових остварења, укључујући филмове „Шеве на жици“ и „Служио сам енглеског краља“. Снимљен 1969. године током Прашког пролећа, филм „Шеве на жици“ обрачунава се с комунистичким режимом и представља орвеловску бурлеску због које ће бити забрањен до 1990. године. Исте године, овај филм донеће му Златног медведа на Међународном филмском фестивалу у Берлину. Као и други редитељи његове генерације, Менцл се у ранијем стваралаштву суочавао с проблемима комунистичке владавине, али на један изврнут начин. У филму „Село моје мало“ из 1985. године, Менцл открива нежни, ироничан хумор какав је патентирао и Форман у чешкој фази и користи свакодневни живот као инструмент за напад на бирократски режим.
„Опште је познато да у срећним временима цвета трагедија, а у мрачним комедија. Живимо у временима где је хумор једини лек“, сматра Ђуровић. „Менцл је отуда био необично самоироничан и све је гледао из угла хумора. Тај хумор је био здрав, иако је у филмовима често био и саркастичан.“
Хумор као пут до истине
На позив пријатеља Божидара Ђуровића, Јиржи Менцл режирао је две представе у Народном позоришту. Године 2007. на великој сцени нашег националног театра поставио је Шекспиров комад „Веселе жене виндзорске“.
„Био је то занимљив, другачији процес рада него што је наш драмски ансамбл навикао да ради. Јирка ме је замолио да оперу радимо заједно и мени је то био велики изазов и први коредитељски поступак. Тако је настала опера ’Заљубљен у три наранџе‘. С обзиром на то да сам тада био управник, моја активност на корежији била је значајнија у припремном периоду него током рада на сцени и желео сам да са њим што више буду у контакту наши певачи. Урадио је брилијантну представу и сви смо у њој уживали“, сећа се коаутор опере.
Током рада са српским уметницима, Менцл је био изузетно задовољан сарадњом са Герославом Зарићем, нашим истакнутим сценографом, кога је позвао да ради и представу у Будимпешти. О његовом гостовању и раду у Београду Пуриша Ђорђевић је снимио и документарни филм.
Фуснота за крај
Божидар Ђуровић сећа се сјајне анегдоте коју му је Менцл током дружења испричао. У номинацији за Оскара 1968. године био је и филм Саше Петровића, „Скупљачи перја“. На самој церемонији проглашења победника, глас који говори у позадини, изговорио је да је овогодишњег Оскара добио Југословенски филм, на шта је Саша Петровић је устао, раширио руке, а глумац који је водио програм, прочитао је „Строго контролисани возови“ и Јиржи Менцл је примио награду.
Прочитајте још:
Алан Паркер, редитељ који је сликама турских тамница опоменуо свет да је пакао – на земљи