Договор о економској нормализацији између Београда и Приштине, постигнут у Вашингтону, предвиђа, између осталог, долазак ДФЦ-а у Србију, с циљем да финансира пре свега инфраструктурне пројекте.
Др Иван Николић из Економског института у Београду подсећа да је тај фонд недавно формиран, те да је оперативно почео да ради 2. јануара ове године, с амбицијом да се носи са много масивнијом полугом моћи каква стиже од Кинеске развојне банке, која је много финансијски спремнија.
„Ова агенција је добила овлашћење и да позајмљује новац, било приватним компанијама, било владама, и да инвестира капитал. Преузели су чак неке функције УСАИД-а, што говори о жељи да на неки начин парирају кинеском новцу. У којој мери ће Америка у томе успети, видећемо“, објашњава економиста.
ДФЦ би да парира Кинезима са 60 милијарди долара
Саветник за развој и инвестиције Махмут Бушатлија примећује да је ДФЦ политизована институција везана за Трампа и његову администрацију.
„Колико ће то трајати, велико је питање и то се види по капиталу. Ви се не можете са 60 милијарди, што је фонд с којим ДФЦ располаже, одупрети Кини која барата хиљадама милијарди“, упозорава економиста.
Он додаје да, иако се неки жале како с Кинезима правимо лоше аранжмане око ауто-путева, њихова цена грађевинских радова је далеко најбоља у Европи, раде брзо и квалитет им је неупитан, а корупција искључена, јер за то лети глава. Притом, услови кредитирања које нуде су далеко бољи, набраја Бушатлија.
Србија полигон за економско надметање
Саговорници Спутњика сматрају да новим договором постигнутим у Вашингтону Србија постаје поприште не само политичког, већ и економског окршаја великих сила, посебно САД и Кине.
У Србији се, наиме, већ реализују пројекти у оквиру кинеског пројекта „Појас и пут“, а сада стижу и пројекти изградње путева и железница у оквиру договора Београда и Приштине. Економско присуство више великих сила може имати и својих предности, оцењује Николић.
„Постаћемо полигон и за економско надметање највећих, не више само војно, дипломатско и политичко. То је ситуација коју смо прижељкивали и која нам иде у прилог. Имамо потенцијал да из тога извучемо корист, али хоћемо ли то и учинити — видећемо“, истиче Николић.
Пораст економске активности неминовни је предуслов и за политичко отопљавање односа и то је добро, али, напомиње економиста, до коначне реализације је пуно изазова и то неће ићи глатко.
„Неминовно ће бити огромних изазова. Превише је играча, а ми смо мали, али у спремности да се ради не видим проблем. Већи је проблем ако би регион Балкана био заборављен од свих и био рупа у коју нико не жели да улаже. Сада већ имамо приче о бројним пројектима и то је важан преокрет“, верује наш саговорник.
Бушатлија оцењује да постоје два погледа на ситуацију насталу након постигнутих договора о економској нормализацији са Приштином и о најављеним пројектима.
„Уколико будемо пратили наш интерес, морамо да оспособимо нашу државу да планира на дуги рок, рецимо на тридесетак година, а да ми успоставимо пројекте које ми хоћемо, а не које ће други финансирати. Онда можемо очекивати и здраву конкуренцију, да кажемо — ово хоћемо, па да видимо ко је најбољи“, упозорава Бушатлија.
Уколико се тако будемо понашали, у Србији ће моћи несметано да раде и Кинези реализујући „Појас и пут“, и америчке компаније. Може и овде да се укрсти неколико путева, само неко да буде довољно флексибилан, истиче овај експерт.
Хоће ли на тендер моћи да се јави и кинеска фирма
На питање може ли се замислити да буде расписан тендер за пројекат који ће финансирати Американци, а да се на њега с бољом понудом јави нека кинеска фирма и добије га, Николић узвраћа контрапитањем да ли Србији одговара заинтересованост више великих економија за њу и одмах даје одговор: „Да, да и да, јер кад немате никакву активност, то је најгора опција. Други најгори исход је кад имате једног понуђача, ма ко то био.“
Тачно је, каже наш саговорник, да свака од великих економија има пре свега на уму своје интересе и повећање свог БДП-а и ту нема никакве доброте и благонаклоности, али малој земљи иде у прилог, посебно уз вештину преговарања и јаке институције, да избори најбоље решење кад има конкуренције међу онима који су вољни да се ангажују.
„Ми смо довољно неразвијени и мали да овде има места за све у смислу пројеката“, констатује Николић.
Бушатлија има нешто опрезнији став, а томе у прилог наводи пример радова на Коридору 10, где је једну деоницу финансирала Светска банка, али на следећи начин: дају нам своје норме како ћемо расписати тендер и тим нормама онемогуће све наше фирме да могу да буду било шта у томе — на крају нам дозволе да будемо „подизвођачи подизвођача“, али да не можемо то да користимо као референцу.
„Не можемо трчати пред руду и прво треба да се оспособимо за такву врсту послова“, саветује Бушатлија.
„Мини шенген“ предност за Србију
Николић и Бушатлија из договора о економској нормализацији с Приштином посебно издвајају тачку која се тиче „мини Шенгена“.
„За Србију је то добро у сваком смислу, јер смо највећа економија и имамо компаративну предност у региону, поготову са земљама јужније од нас. Такође, осим што имамо суфицит у трговини с регионом, ми смо и традиционално везани и имамо значајан извоз ка земљама окружења, где је наша роба препознатљива“, објашњава Николић.
Бушатлија сматра да је „мини Шенген“ важан и због тога што предвиђа слободан проток људи, робе и капитала, а то значи да се може претендовати на одређену количину радника који би дошли у Србију да раде.
„На тај начин пружамо шансу и околини. Нећемо мајоризовати и остале, али ако отворимо могућност да они раде, многи са Косова и Албаније неће бити против Србије ако могу овде да дођу да раде и више зараде“, претпоставља Бушатлија, уз закључак да би „мини Шенгеном“ сви могли да буду задовољни уколико понудимо „здраве пројекте“.