Пред сам крај Другог светског рата, Орвелову причу о побуни животиња против људи одбијали су да штампају британски издавачи да се не би замерили Стаљину. Међутим, одмах по објављивању, „Животињска фарма“ постала је светски бестселер и данас важи за једно од најзначајнијих књижевних дела 20. века, актуелно и данас.
Мухарем Баздуљ, новинар, писац и преводилац, каже за Спутњик да је „Животињска фарма“ остала упамћена као један од важнијих текстова који најављују почетак хладног рата. Са друге стране, испоставило се, као и код свих добрих алегорија, да иако је комунизам падом Берлинског зида пропао, да је та врста политичког менталитета којег је Орвел проказао, данас примењива на западне земље.
„У политичком смислу, тај текст показује се као свевременски. Кад говоримо о књижевности, то је јако добро написан текст. Ако га читате у оригиналу, схватате да није случајно што је Орвел често навођен као узор писцима који теже ка реалистичном приповедању које није претерано оптерећен лирским стилом ни неким стилистичким бравурама. То је текст који је написан јасно, лепим, сугестивним језиком и у том смислу и представља пример како можете писати да се чита лако и да не треба претерано образовање да се тај текст разуме. А текст је веома конотативан и има велику и уметничку и ангажовану вредност“, каже Баздуљ.
Дража као жртва медијске моћи спиновања
У предговору за прво издање „Животињске фарме“ Орвел је покушао да објасни зашто је та књига контроверзна до те мере да су је издавачи одбијали. То је био пророчански текст у коме говори о моћи медија и, данашњим речником речено, моћи спиновања и као пример наводи промену репутације Драже Михаиловића у Енглеској, истиче Баздуљ.
„У једној фази, док су Енглези помагали Југословенску војску у отаџбини, односно Дражу Михаиловића, он је био у британским медијима опеван као први герилац Европе и велики борац против Немаца. Међутим, кад се десила промена и кад су Британци одлучили да то што су до тада улагали у четнике почну да улажу у партизане, наравно и начин на који се о Дражи писало у британским медијима се променио и онда је он представљан као негативац“, каже наш саговорник.
Орвелов предговор првом издању „Животињске фарме“, према Баздуљевим сазнањима, још увек није преведен на српски иако је занимљив „не само из перспективе да постоји веза Србије са једном од најпознатијих књига 20. века, него чак и у овим данашњим нашим историјским контраверзама које се свако мало потенцирају“.
Интелектуално поштење – исправљање „фејк њуза“ о Стаљину
Орвел је био човек изразитих левичарских убеђења, али се у време док је био у Шпанији током грађанског рата јако се разочарао у Совјетски Савез и дошао до закључка да Стаљин злоупотребљава племениту идеју да би радио сличне ствари које су се радиле на десници, додаје Баздуљ. После је написао текст који је заиста био прозиран као алегорија и сви су знали на кога циља.
„Животињска фарма“ крајем 1944. године није била формално забрањена, али ниједан издавач у Британији није хтео да је објави. У време кад је антифашистичка коалиција између Британије и Америке са једне, и СССР-а са друге стране била на врхунцу, у Британији су се плашили да би та књига могла наљутити Стаљина. Напослетку је он успео да нађе издавача и књига је јако брзо привукла пажњу, подсећа Баздуљ.
„У верзији која је била спремна за штампу, постојала је реченица где је лик који је био моделиран по Стаљину описан као кукавица, пошто је Орвел поверовао једном 'фејк њузу' да је Стаљин, иако је био врховни командант, побегао из Москве кад је практично била пред падом. Међутим, накнадно је чуо да то није тачно и онда је звао издавача да избаци реч кукавица. Мени је то пример интелектуалног поштења“, истиче Баздуљ.
„1984“ и „Животињска фарма“ као „Дервиш и смрт“ и „Тврђава“
Баздуљ сматра да је однос „Животињске фарме“ и Орвеловог познатијег дела „1984“ сличан односу „Дервиша и смрти“ и „Тврђаве“ у опусу Меше Селимовића. И Орвел и Селимовић написали су много више књига, али се поменуте увек издвајају као најбоље.
„Чувен је Орвелов цитат из есеја 'Зашто пишем' ког је Данило Киш узео као један од два мота 'Хомо поетикуса' у ком каже да он од своје 25. или 30. године више не пише из било каквих естетских тлапњи, него са жељом да оствари врло директну и експлицитну политичку поруку. Чини ми се да је у '1984' у тој политизацији отишао даље него у 'Животињској фарми'. Мени је 'Животињска фарма' као књижевни текст значајнија, док је '1984' је значајна као једна визија будућности. То је сјајна књига али у једном моменту интенција аутора да каже то што жели да каже у политичком смислу, потпуно надилази тај естетски моменат“, каже саговорник Спутњика.
Баздуљ претпоставља да већина људи који читају „Животињску фарму“ није претерано упућена у интерне сукобе у раној комунистичкој партији између Стаљина и Троцког. У то време постојала је директна асоцијација на тај сукоб, али данас се „Животињска фрама“ чита и без асоцијација на Стаљина и Троцког зато што су „Орвелови ликови надишли те моделе.“
Како смо заволели „Великог брата“
Кад је реч о „пророчанском“ у Орвелова два најзначајнија дела, „1984“ се доживљава као више „пророчанска“. „Животињска фарма“ тражи већи ангажман читаоца док „1984“ има футуристичку црту и у њој се од почетка види концепт технолошког напретка, сматра Баздуљ.
Међутим кад говоримо о квалитету „пророчанстава“ код писаца који су у првој половини 20. века замишљали наше, можда је Хаксли боље него Орвел наслутио нашу епоху. Јер, код Орвела постоји идеја јаког политичког притиска који са собом носи и насиље, сматра Баздуљ.
„Чини ми се да данас у свету друштвених мрежа и површних хедонистичких ужитака, да ми на ту врсту надзора добровољно пристајемо. А то има Хаксли у 'Врлом новом свет'. Можда је Орвел имао већу веру у људско достојанство, јер код његовог јунака Винстона Смита неко треба да га ломи његовим највећим страховима да био он заволео 'Великог брата'. А Хаксли, чини ми се, боље наслућује да смо ми једва дочекали неког 'Великог брата' да га заволимо“, закључује наш саговорник.