Венера је била једна од првих планета које су астрономи кроз историју могли да уоче, због своје близине и орбите која се појављивала близу изласка или заласка Сунца.
Венера се налази на граници настањивог појаса у нашем Сунчевом систему, где је могуће задржавање воде у течном стању на површини планете и дуго је важила за близнакињу земље, пише „Спејс“. Откриће фосфина у њеној атмосфери, гаса који указује на трагове живота, оживело је то некадашње поређење.
Стивен Кејн са Универзитета Калифорнија, каже да је све до шездесетих година 20. века међу научницима постојала идеја да површина Венере изгледа попут тропских крајева на Земљи.
„Последњи холивудски филм који се бавио животом на Венери, „Пут на праисторијску планету“, снимљен је 1965. године. Он говори о астронаутима који слећу на Венеру 2020. године и тамо налазе мочварно окружење у ком живе диносауруси, што је далеко од онога што данас научници знају о тој планети“, наводи он.
Када је летелица НАСА „Маринер 5“ пролетела поред Венере 1967. године, открила је да је температура на њеној површини 460 степени Целзијуса.
„Мочваре о којима се спекулисало тада су испариле из разматрања научника“, каже Сузана Смрекар из НАСА, главни истраживач у будућој мисији ВЕРИТАС чији је циљ истраживање Венере.
Тако је планета близнакиња Земље у научном свету постала заправо свет налик паклу, са огромном температуром која топи чак и олово, па су се астрономи у потрази за ванземаљским животом окренули другим решењима.
Ипак, истраживања Венере су настављена, али у другом смеру, како би се истражило због чега је њена површина постала толико врела.
Тако је Совјетски Савез наставио да шаље сонде ка Венери све до осамдесетих година, од којих су неке слетале на површину, а друге кружиле око ње.
И НАСА је слала летелице ка тој планети, а њена мисија „Магелан“ мапирала је деведесетих година површину планете. Европска свемирска агенција такође је послала летелицу која је осам година кружила око Венере, док јапанска „Акацуки“ мисија, која истражује атмосферу те планете, започета 2015, и даље траје.
Сва та истраживања помажу у разумевању еволуције Венере, али нам шаљу и упозорење каква би будућност могла да чека Земљу.
„Иако паклена атмосфера на Венери, откривена шездесетих година, указује да је на њој живот немогућ, до данас смо стекли сазнања која говоре супротно“, каже Стивен Кејн.
Још током првих истраживања, научници су утврдили да је на Венери веома изражен ефекат стаклене баште. Венерина густа атмосфера функционише као клопка за топлоту, због чега температура планете расте до екстрема.
Оно што нас упозорава је чињеница да и Земља и Венера имају низ сличности.
Обе се налазе у настањивом појасу Сунчевог система, имају исто порекло, сачињене су од стеновите масе чија је гравитација довољна да задржи атмосферу, са могућношћу формирања воде на површини.
Оно шта научницима још није јасно је шта је са Венером кренуло у погрешном смеру. Да ли се њена атмосфера променила током неке тренутне катастрофе, или је та промена трајала кроз време.
Скорашња истраживања показују да је Венера веома активна планета, јер су нађени докази експлозивних вулканских ерупција у последњих 100 милиона година. Уколико се на Венери избацују вулкански гасови у атмосферу, те је због тога она измењен, то можда указује на споре промене.
Научници сматрају да слична опасност прети и Земљи, где људи производе гасове стаклене баште и емитују их у атмосферу, па би и наша будућност могла да буде слична Венериној.
Међутим, има и оних научника који сматрају да Венера не указује само на нашу будућност, већ на прошлост.
Како каже Сузана Смрекар, Венера је вероватно једина планета у нашем Сунчевом систему, поред Земље, која можда има континенте и геолошке субдукције, односно могућност подвлачења тектонских плоча једне под другу.
Међутим, научне мисије још нису успеле да докажу да ли постоје континенти на Венери, а они би могли да помогну у бољем разумевању развоја ране Земље.
„Земљини континенти и систем тектонских плоча обликовали су еволуцију климе и настањивости на нашој планети. Али они постоје већ милијардама година и нема довољно научних доказа за њихово проучавање“, каже Смрекар.
Научници су изнели претпоставке да је заправо Венера, а не Земља, прва планета у нашем Сунчевом систему на којој се развио живот. Како каже Смрекар, Венера има много карактеристика које то омогућавају. То су унутрашњи геолошки „мотор“ који покреће вулканску активност, тектонику, воду на површини, чак је могуће да је на тој планети постојао и океан.
„Иако данас изгледа ненастањиво, Венера је у прошлости могла да буде насељена планета“, каже Смрекар.
Међутим, открића на Венери могу да научницима донесу још једну велику предност - да лакше разумеју која егзопланета, ван нашег Сунчевог система, може бити настањива.
„Када бисмо са неке тачке ван нашег Сунчевог система посматрали Венеру и Земљу, оне би изгледале потпуно идентично, иако су заправо веома различите“, каже Смрекар,
Сада научници сматрају да би требало наставити детаљна истраживања Венере, јер откриће фосфина говори о могућности да је на тој планети некада постојао живот. Како кажу, важан одговор је како је ефекат стаклене баште потпуно променио изглед Венере и од Земљине близнакиње претворио је у дословни пакао, те како је са њене површине нестала вода.
Откриће фосфина навело је на могућност да на Венери постоји живот у њеној атмосфери, будући да је на површини планете због високих температура практично немогућ. Међутим, Стивен Кејн сматра да је то могуће, али тешко.
„Живот у Венериној атмосфери можда је последњи остатак некадашње биосфере на тој планети. Уколико он постоји, то би био доказ како живот може да се прилагоди окружењу“, сматра Кејн. Ипак, он додаје да је тешко објашњиво питање како би се живот одржао у самој атмосфери и пркосио сили теже. Поред тога, Венерина атмосфера је такође врела и сува, са пуно облака сумпорне киселине.
Смрекар сматра да би одговоре на то откуд фосфин на Венери требало тражити у активностима вулкана, иако су такву теорију други истраживачи одбацили.