Ова „узбуна“ је лажна али је вест тачна: ремек дело Фјодора Достојевског, роман „Зли духови“ пре једног века преведен је на српски језик и од тада „зрачи“ наш простор, али лепотом, дубином и уметничком изузетношћу.
Мрачно дејство траје један век
У години троструког јубилеја – обележавања два века од рођења великог руског писца, 150 година од објављивања романа „Зли дуси“ и 100 година од његовог превођења на српски језик, писац Зоран Живковић одлучио је да на јединствен начин ода поштовање и аутору и делу: објављивањем првог критичког издања „Злих духова“, опремљеног предговором, обимном студијом и са више од две стотине напомена који су производ четворогодишњег рада нашег награђиваног писца.
Необичност да као лауреат светских награда за фантастику пажњу усмери ка једном класику и писцу из другог времена, Зоран Живковић отклања речима самог Достојевског:
Комедија са много мртвих
„Од њега је потекао појам `фантастични реализам` и тај ехо одзвања ево све до наших дана. Велики сам поклоник тог романа. Нећу рећи да је најбољи, да се многима не бих силно замерио, али је то веома посебан роман у опусу великог руског писца. Разуме се да га, ко може, треба читати са озбиљном дистанцом према главном јунаку, да нешто не би кренуло по злу. Многима то није пошло за руком, али наше је да упозоримо: под мрачним сте дејством злих духова, читате на своју одговорност“, духовито напомиње Живковић, подсетивши да је реч о роману у којем има више мртвих него у свим другим делима Достојевског заједно.
„То је такође и његов најкомичнији роман што је, чини ми се, и најдрагоценије. Реч је о делу које је најпогрешније тумачено од свих осталих и самим тим тражи ново читање и разумевање. А онда су се сустигле ове годишњице као добар повод да се направи прво критичко издање неког романа Достојевског“, каже Живковић.
Српско издање прво у свету
Као аутор овог јединственог издања које ће пред читаоцима бити до краја године, Живковић, у предговору даје и занимљиву причу о првом преводу „Злих духова“ на српски језик, причу која служи на част српској књижевности
„Прича о првим српским издањима и о два велика превода Косаре Цветковић и Вељке Марковић сама по себи представља изузетну страницу српске културе. Када је Косара Цветковић, иначе виртуоз на флаути, сликарка која је Јови Змају цртала илустрације за часописе и књиге, 1921. године први пут села да преводи „Зле духове“, за превођење најтежу књигу Достојевског, њене мушке колеге су јој радо препустиле тај „врућ кромпир“. Тај први превод који је објављиван у нашем часопису „Мисао“, Косара Цветковић је изненада зауставила, јер је дознала да је у Русији откривено још једно поглавље, које није укључено у роман, а у оставштини је Достојевског. То је чувено поглавље „Код Тихона“ које су почели да објављују руски часописи у земљи и иностранству.Она је успела да се домогне свих бројева часописа који је то објављивали у наставцима, муњевито га превела и у последњи час га укључила у то прво наше издање „Злих духова“. Случај је хтео да то буде и прво издање на свету у облику књиге. Руси ће прво такво књишко издање добити тек 1923, годину дана после нас. Захваљујући Косари Цветковић – ми смо их предухитрили“, објашњава Живковић.
Ставрогин, коб мушке лепоте
Занимљивост Живковићевог читања овог изузетног дела је пре свега у томе што је „Зле духове“, за разлику од својих угледних претходника, видео не као политички или роман о атеизму већ као љубавни роман. Наслов његове обимне студије „Коб мушке лепоте“ директно упућује на главног јунака, Николаја Ставрогина, књижевног лепотана у ког су и данас многе читатељке широм света лудо заљубљене.
„Није то препоручљиво“, сугерише Живковић. „Морам да кажем да је та заљубљеност обично погубна. Све оне даме у роману које нису одолеле његовој лепоти, трагично су завршиле. Скрећем пажњу читатељкама склоним заљубљивању да није ни мало безазлено имати посла са Ставрогином. А кад је о тумачењима реч, да, била су различита. За великог Николу Милошевића који је писао предговор првом послератном издању то је био пре свега политички роман. Он се бавио проблемом, нихилизма, анархизма и та димензија у делу заиста постоји. За изузетног Драгана Стојановића „Зли дуси“ су роман о атеизму и ономе што следи из њега. Али оба та вида у погледу обима, онога што заузимају у роману су некако маргинална. Поготово ако се не узме у обзир пронађено поглавље „Код Тихона“. У више од 80 одсто текста „Зли дуси“ представљају један од најоригиналнијих, најтрагичнијих и најбољих љубавних романа који су икада написани“, уверен је наш саговорник.
Све врца од хумора и – смрти
Он подсећа да је у њему и покретач радње мушка лепота, и то не само Ставрогинова.
„Зли дуси“ су посебно дело у много којем погледу. Можда најпре по томе што је Достојевски у њему спојио супротности: на фону једне велике трагедије - ту ће више од 10 ликова погинути, углавном под дејством Ставрогинове лепоте - то ће истовремено бити и најкомичнији роман, што је веома ретко код овог писца. У „Злим дусима“ све врца од хумора“, објашњава Живковић.
Он подсећа да се и на плану уметности романа са „Злим дусима“ догодило нешто револуционарно:
„Нама приповедач најпре прича о ономе што поуздано зна, јер је био очевидац догађаја. Затим нам прича о ономе чему сам није присуствовао, али се обавестио из поузданих извора. Потом нам преноси неке гласине, говоркања, наговештаје... Читалац међутим све то прима као веродостојно. И коначно, он добар део романа, готово трећину, приповеда о нечему што никако није могао да дозна. Читалац међутим то не примећује. Ми, заправо, први пут имамо непоузданог приповедача коме се безусловно верује и то је несумњиво један од највећих литерарних изума у уметности романа у 19. веку.“
На питање колико је лако у данашњем свету препознати Шигаљева, Кирилова, Верховенског...и да ли је због таквих особина Достојевски потврдио да је с разлогом сматран пророком са уметничким склоностима, доктор књижевности и писац Живковић одговара инверзијом:
„Он је пре свега био уметник са пророчким склоностима. Шигаљев је заправо пророк. Све оно што се догађало у 20 веку, сви његови ужаси, наговештени су у ономе што Шигаљев говори. Најцитираније, најнавођеније место из „Злих духова“ је оно кад Шигаљев каже да је кренувши од потпуне демократије завршио у тоталном деспотизму, али сажаљева случај, другога нема. То су пророчке речи које ће се обистинити. Цео 20. век заправо је одраз онога што говори овај јунак Достојевског.“