Сачувати дете у себи, можда је најважнија ствар за уметника, каже Јовановић.
„Ја га до сада нисам отерао. Нисам желео да одрастем. Одрастао сам на неке друге начине, можда умно, духовно, али све се то, на крају врати у то неко дете. И мислим да је враћање у детињство и да постане дете нешто најлепше за човека. Игра је најлепша ствар, то је нешто што ме је увек фасцинирало и занимало. Она је, у овоме чиме се бавим неопходна, а заиграност је нешто што ретко ко може да докучи, да успе да дође до заиграности. А заправо је то најважнија ствар за глумца, за уметнике уопште“, додаје Јовановић.
Лопта је највеће светско чудо
Прва и најомиљенија играчка била му је лопта, која је, како каже, највеће чудо овога света.
„Лопта је, до неке петнаесте године била нешто најдивније. И игра са лоптом, после је била игра са игром. Сећам се да ме је мајка сваке године водила у продавницу играчака и питала ме шта желиш. Ја сам увек говорио лопта. Спорт ми много значи и дан данас ми пуно значи. Не бих могао без њега. Мислим да бих био добар спортиста, али било је нешто јаче од тога. Играо сам у фудбалском клубу „Галеника“ и у „Телеоптику“ и тако, мало сам почео да растем и видео сам да има и неке друге лепоте око мене у неком девојачком смислу. Кренула су друга интересовања. Поред тога појавило се и оно чиме се бавим. То је нека сила којој се не можеш одупрети. Нисам могао да бирам између спорта и овога“, каже Јовановић.
Машта ми је рођена сестра
Машта ми је рођена сестра и без ње не бих могао да живим, каже Јовановић:
„Машта буквално пуни једро. Са њом можеш да летиш, да глисираш, једриш. Чини ми се да је то нека главна моја ствар коју поседујем. Без ње не бих могао да радим ствари које сам успевао да радим“.
Како сам упознао Бранку
Своју супругу Бранку Пујић, такође глумицу, упознао је на факултету. Она је тада била трећа година, Јовановић прва.
„Први наш сусрет био је на ходнику у оном нашем „тамном вилајету“, како смо га звали и сви ти сиви зидови Академије су побелели. Мислим да сам тада, тог тренутка знао и да ће то бити жена мог живота. То и јесте била љубав као из бајке и мора да сам толику срећу нечим заслужио. Увек ми је криво када заборавим на то како сам почаствован и како сам чашћен том љубављу и том женом“, прича Јовановић.
Како сам победио страх од летења
Страх од смрти својствен је сваком човеку, а када се избори са тим страхом, човек се више ничега не плаши. Са страхом од смрти човек може да се избори када воли неког више од себе, каже Јовановић. Он се са страхом од летења изборио тако што је научио да пилотира.
„За то су криве колеге које су се плашиле летења, па су и мени утерале тај страх. Схватио сам да не могу да уђем у авион док не попијем флашу вотке, па сам схватио да то није у реду. И тако, одлучио сам да видим како то функционише јер то је, заправо, био страх од непознатог. Уписао сам пилотску школу за спортског пилота, видео сам да је то нешто фантастично и да је тај саобраћај најбезбеднији саобраћај који постоји“, прича Јовановић.
Прочитајте још: