Трговински рат који је Вашингтон практично објавио Пекингу увођењем тарифа на увозни челик у марту 2018. године касније се одразио на увоз најразличитије кинеске робе вредне више од 500 милијарди долара. Предвиђања аналитичара да би он могао да се обије о главу управо Вашингтону у неку руку су се обистинила, јер трговински дефицит са Кином, због чега је рат и започет, не само да није мањи, него је и порастао.
Колатерална штета америчке одлуке о трговинском рату
Многе америчке компаније су притом постале колатерална штета.
Судска тужба због тарифа уведених на кинеске компоненте потребне аутомобилској индустрији, која је америчке произвођаче учинила мање конкурентним на аутомобилском тржишту, ове године додатно погођеним пандемијом ковида 19, ипак је посебна прича.
Већ сама чињеница да понос америчке аутомобилске индустрије и симбол Америке тужи државу САД звучи поразно, какав год био исход тужбе.
.jpg){kind=link}
Саговорник Спутњика, економиста Божо Драшковић, није могао да се присети неког сличног случаја у скорије време, али са друге стране указује на комплексност односа између националних држава и њихових компанија које су постале мултинационалне, поготово у садашњем времену.
„Компаније су и са становишта тржишта набавке и тржишта продаје надрасле уске оквире националних држава и ту долази до конфликта интереса политичких елита са економским интересима менаџерских елита и власника капитала у тим компанијама“, напомиње овај професор на Београдској банкарској академији.
Проблеми од када су САД изгубиле монопол
Он, међутим, указује у чему је суштина. Док је постојао монопол САД као доминантног економско-технолошког играча на светској сцени, није било оваквих проблема који су настали када је Америка почела да губи ту моћ и од идеологије слободног, либералног тржишта почела да се окреће интервенционизму, користећи политичке одлуке за остваривање одређених економских интереса и заштите сопственог тржишта.
„Свет ће морати да трага за новим формулама односа између новонасталих економских сила и на другој страни мултинационалних компанија које не познају границе. Нарочито ће се то дешавати са слабљењем финансијске позиције коју долар има као светска валута и све ће је више губити, што ће додатно компликовати стање ствари. Питање је у ком правцу ће се кретати решавање тих проблема, каже Драшковић.
Он сматра да ће то највероватније бити у правцу поделе моћи, односно интереса.
Када је у питању одбрана интереса власника капитала, ту емоција, међутим, нема, каже наш саговорник и подсећа да је управо „Форд“ за време Другог светског рата део своје производње ставио у службу америчке ратне машинерије. Тада је држава на бази преузетих обавеза у виду обвезница надокнадила те додатне трошкове које је фирма имала за рачун војне индустрије. Држава, међутим, данас није спремна да надокнади трошкове које „Форд“, као и друге компаније имају због економског рата који води са Кином. И ако због тога заостану у утакмици са светом, власници и акционари компаније ће се сусрести са великим проблемом због којег ће се тешко опоравити, објашњава Драшковић.
Отуда, каже, и притисак великих компанија на државу, поготово што су најчешће оне раније учествовале у креирању економске политике сопствених влада, што сада није случај.
Свакако да није пријатно компанијама када морају да се због политике државе повуку из великих пројеката, као што су то урадиле француске из Ирана и као што је то био сада случај са европским под притиском америчких санкција у случају „Северног тока 2“.
Саговорник Спутњика зато констатује да више не треба да чуде тужбе компанија које трпе штету због одлука државе и њене политичке елите.