Сетимо се, после две деценије од „демократских промена“ у Србији како је било тешко и мучно демонтирати Милошевићев режим, који је чврсто дубоким пипцима стезао све државне темеље.
Сетимо се како, и поред револуционарног пркосног надахнућа, метле нису успеле да почисте све ћошкове криминалног поретка који је у подземним каналима шчепао судбину Србије као таоца.
Сетимо се како, чак и мимо демократских процедура и институционалних механизама, нова власт у Србији није успела да разобличи ратно-мафијашки поредак који је испод површине роварио и обезбеђивао позиције за нову епоху.
Сетимо се да је, и поред пакта са ђаволом који су склопиле „нове снаге“ са мрачним силама, премијер и симбол 5. октобра Зоран Ђинђић добио разарајући метак у срце од тих снага „поднебесја“.
Сетимо се и да је, и поред обећаног отварања земље и склапања пријатељства са свима, наступило доба нових уцена, бескрајних захтева, тајних акција иностраних служби, понижавања и даљег комадања Србије.
Сетимо се да је, упркос одрешеним рукама да се успоставе нова економска правила и здраве тржишне законитости, земља закорачила у талас бруталне пљачке, глодања, пустошења и распродаје преостале имовине и породичног иметка.
Сетимо се како је, уместо обећане правде и исправљања социјалних разлика, наступило доба бездушног и дехуманизованог односа према обичном, малом, презадуженом човеку.
Сетимо се како смо, уместо друштва једнаких шанси, добили поплаву нових партијских кабадахија, намргођених директорчића са купљеним дипломама, „експерата“ који су се после студирања по светским универзитетима вратили у Србију да „донесу знање“ и однесу паре.
Сетимо се како су храбри и правдољубиви студентски лидери, народни трибуни које је изнедрила улица и грађански отпор, преко ноћи из поцепаних патика ушли у блиндиране лимузине и ВИП недодирљиве сепарее елитних ресторана и затворених клубова.
Сетимо се како је, након проказане милошевићевске ере турбо-фолка, наступила епоха турбо-џиберлука, успостављене ријалити културе и сваковрсног медијског оргијања и шенлучења као у директном преносу Содоме и Гоморе….
И могло би се о овој досадној и изанђалој теми, изневерених нада Петог октобра, писати до сутра ујутру. Али, није у томе поента.
Једна друга паралела се данас намеће као теза. Симболични пети октобар управо се дешава у Црној Гори. Али, без свих тих револуционарних полуга и оружја која су имале нове власти у Србији.
Зато је важно схватити колико је тек тежак задатак пред лидерима под Ловћеном у демонтирању чврстог, подмуклог и опасно организованог система који је трајао 30 година.
Зато не би требало подгревати разлике међу политичарима који су како-тако склепали нову, али танку парламентарну већину без тродеценијског властодршца Мила Ђукановића.
Зато не би требало отварати теме и дилеме које их свађају нити инсистирати на пребројавању крвних зрнаца и одмеравању свачије поруке и изјаве, да ли је довољно просрпска, процрногорска или проалбанска…
Пети октобар у Србији на најбољи начин говори пред каквим историјским задатком се налазе данас нови лидери у Подгорици.
Тога би и они морали да буду свесни. У противном, ако наставе са уценама, подметањима и играријама, изненадним спасиоцима и сумњивим „експертима“, не да неће дочекати „шести октобар“, него ће се вратити у — четврти.
Прочитајте још: