Реч је о афери која је покренута још пре избора 2016. године; та оптужба на рачун актуелног америчког председника, да је пука марионета у рукама свог руског колеге Владимира Путина, обележила је све четири године Трамповог мандата, додатно је затровала америчку политичку и медијску сцену, и, што је вероватно и најважније, до те мере је оптеретила односе између две суперсиле да је поправљање њихових односа претворила у сасвим немогућу мисију. А све је засновано на мноштву лажи и једном покушају спина.
Подвала Хилари Клинтон
У најкраћем, како сад излази на видело, у покушају да минира Трампову кампању, али и да скрене пажњу са скандала око својих несталих мејлова док је била државни секретар САД, Хилари Клинтон и њена кампања лансирали су аферу „Русијагејт“. И то уз помоћ америчких обавештајних служби, и уз знање тадашњег председника САД Барака Обаме.
Ово је теза коју и сам Трамп заговара још откако је, на самом почетку свог мандата, устврдио да га је претходна власт прислушкивала. У међувремену ће се испоставити и да прислушкивања јесте било, и да афера „Русијагејт“ заиста представља подвалу као што Трамп све време тврди. Међутим, ово је само врх леденог брега, чији ће остатак бити откривен тек када – или, ако – буду објављена документа с којих је Трамп скинуо ознаку поверљивости.
Распламсавање сукоба
велико је питање да ли ће се то догодити, јер, док Трамп сад подсећа да је ознаку поверљивости с ових докумената заправо скинуо одавно, оно мало медија који су му блиски откривају и да њихово објављивање лично спречавају директорка ЦИА-е Ђина Хаспел и директор ФБИ-а Кристофер Вреј. Сукоб између председника и његових служби тиме је избио на очиглед читаве америчке и светске јавности. И можда није згорег подсетити да је последњи амерички председник који је покушао да сузбије моћ ових служби – Џон Кенеди, који је припретио да ће „растурити ЦИА-у у хиљаду делића и расути их у ветар“ – завршио с метком у потиљку...
Зашто је Трамп баш сада, свега три недеље пре председничких избора, распламсао сукоб који је обележио претходне председничке изборе у САД? Ко је јачи, директори ЦИА-е и ФБИ-а или председник Америке? И како ће исход овог сукоба утицати на односе Беле куће и Кремља?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали историчар Саша Адамовић и публициста Марко Танасковић.
Руски изговор
„Остало је још муниције да се испали у овој афери која траје већ више од четири године“, коментарише Саша Адамовић и указује да је америчкој обавештајној заједници Русија послужила као згодан изговор за деловање против различитих политичких сметњи: „Наводи о Трамповом дослуху с Русијом искоришћени су како би његова кампања била прислушкивана и саботирана. А те 2016. је Џејмс Клепер, тадашњи шеф америчких обавештајних служби, дао одобрење и да се прислушкују и европске конзервативне и суверенистичке странке, такође под изговором да иза њих стоји Русија.“
У међувремену је, међутим, подсећа Марко Танасковић, „афера 'Русијагејт' неславно завршена, јер је у свом извештају, написаном на преко 500 страница, специјални тужиолац Роберт Малер морао да призна да ипак не постоје никакви докази о дослуху између Трампа и Путина“.
Улога Барака Обаме
Имајући пак то у виду, напомиње Танасковић, „уопште не делују нетачно Трампове бомбастичне тврдње“ да је читава истрага те непостојеће руске завере представљала покушај пуча и највећи политички злочин у историји САД... „Читава кампања која се све ово време води против Трампа очигледно је координисана унутар америчких обавештајних служби – ЦИА, ФБИ и НСА пре свега – које су радиле у корист Хилари Клинтон и Демократске партије.“
„А необично важну улогу у свему томе“, истиче Саша Адамовић, „имао је и човек који је и овог пута имао пресудну реч у одабиру Џоа Бајдена за председничког кандидата демократа, бивши председник САД Барак Обама, који је у време Трамповог избора и јавно јадиковао због тога што не може да се кандидује и трећи пут.“
„Крунски доказ да је Обама све време знао за план Хилари Клинтон да оклевета Трампа тврдњама о његовом дослуху с Русима, па да је самим тим и одобрио тај план, представља руком писана белешка тадашњег директора ЦИА-е Џона Бренана која говори да је Обама о свему био обавештен. И из тога може да се види да је реч о завери у коју је укључено много људи који су заузимали највише позиције,“ каже Марко Танасковић.
Лондонска веза
На видело сад излази и међународна димензија ове завере – откривено је, наиме, да је иницијална информација, која ће ФБИ-у послужити као изговор да покрене истрагу Трампове кампање, потекла од британске обавештајне службе МИ6. А није неважан ни податак да је Ђина Хаспел, актуелна директорка ЦИА-е која сад наводно опструише Трампово настојање да се истина истера на чистац, у то време била шеф испоставе америчке обавештајне службе у Лондону.
Овом су намештаљком Британци учинили услугу својим америчким колегама, коментарише Саша Адамовић, а Марко Танасковић подсећа и да се британска улога види и кроз деловање бившег (ако такви постоје) функционера МИ6-а Кристофера Стила, аутора дискредитованог досијеа о Трамповим везама с Русијом који је имао важну улогу у покретању читаве афере.
Наставак борбе
У сваком случају, наставак борбе између Беле куће и овог трансатлантског обавештајног апарата „дубоке државе“ тек предстоји, разуме се, под условом да на изборима победи Трамп а не Џо Бајден.
„Ако победи на изборима, у свом другом мандату Трамп ће моћи да буде много одлучнији и бескомпромиснији јер га не чека реизбор, и мислим да ће бити немилосрдан у чишћењу служби које су радиле против њега“, сматра Марко Танасковић.
Ипак, указује Саша Адамовић, „треба имати у виду и да се та америчка 'дубока држава' изграђује већ дуже од 100 година, још од увлачења САД у Први светски рат потапањем 'Лузитаније', и илузорно је очекивати да је могла да буде разграђена за само четири године Трамповог мандата. Потребно је још времена и борбе да би Америка поново, уместо империје, постала нормална држава. А то је предуслов и за побољшање односа с Русијом које у садашњој атмосфери није могуће.“
С друге стране, упозорава Марко Танасковић, „треба очекивати и да ће ове структуре, буду ли изазване на драстичнији начин у (евентуалном) Трамповом другом мандату, и саме одговорити још драстичније него до сада. Уосталом, оно што се догодило Џону Кенедију, није се догодило случајно...“
А опет, закључује Саша Адамовић, „ни Доналд Трамп није сам у овој борби. А онај део безбедносног апарата који стоји иза њега ваљда је извукао неке поуке из прошлости.“