Међународна организација која повезује Хрвате у свету поднела је пријаву против редитељке због сумњи да је починила кривично дело јер је, како наводе, у филму приказала „низ неистина и лажи, а филм је уврштен у школски програм“.
Екстремисти ударили на Дану Будисављевић, хвале усташе
Хрватски светски конгрес тврди да је усташка власт организовала спасавање српске деце и да је то у овом филму изостављено. Редитељки се спочитава и да је „измишљено насиље полицијских агената у стану Диане Будисављевић“ и брани улога злогласног заповедника УНС-а Еугена Кватерника.
Загребачки новинар Саша Косановић тужбу против редитељке види као провокацију људи који су деведесетих остали разочарани, јер се независност Хрватске није развијала у смеру којим су желели, па их сада недовољно подсећа на НДХ.
„То је производ менталног склопа тих људи који, нажалост, јашу кроз институције, добијају све више простора у Хрватској да би ширили своје небулозне идеје. То не раде само кроз медије, већ и кроз паранаучне скупове које финансирају Министарство бранитеља и друге институције. Циљ је да се кроз ову и сличне акције направи ревизија историје, да се губитници, ако већ не могу постати победници, барем у злочину изједначе са победничком страном. Да се испише нова хрватска повијест, у којој ће усташе постати добри момци који су спасавали мале Србе, а они попут Дане Будисављевић су реметилачки фактор на интелектуалној сцени која припада левици“, каже Косановић за Спутњик.
Маске пале, кочнице попустиле
Он додаје да сличну тенденцију примећује и у другим земљама Балкана, али је симптоматично да се ово догађа толико година после уласка у Европску унију, каже да је очигледно да су маске пале, кочнице попустиле, јер се више не треба додворавати Европи.
Редитељка Дана Будисављевић одлучила је да не реагује на тужбу, види је као притисак и покушај застрашивања наставника како се филм о Диани Будисављевић не би приказивао у хрватским школама.
Косановић сматра да ће људи задужени за просвету одолети притиску, али констатује да један филм сигурно неће променити наратив који се у Хрватској развија последњих 30 година.
„Ипак, он може да упозори на неке вредности које су заборављене. Филм ни по чему није контроверзан, има доста критика с левице да неке ствари нису речене онолико храбро колико је требало, поготово када је у питању однос надбискупа Степинца према тој теми. Или однос нове власти након ’45. Ту је било доста критика, од којих, су према мом мишљењу, многе биле утемељене. Али ово је врло важан филм за овакву Хрватску какву данас имамо“, истиче саговорник Спутњика.
„Завештање“ је узор за будућност
Он додаје да би у некој нормалнијој Хрватској требало снимати филмове који би били још отворенији, као што је „Завештање“ Ивана Јовића, чије је приказивање у Загребу више пута организовао. Реч је о делу српске кинематографије у коме говоре људи који су као деца преживели логоре. Говоре без политичких предрасуда и било какве лоше поруке према било којем народу.
Косановић не верује ни да ће приказивање филма о Диани Будисављевић у школама било шта променити у ставу нових генерација јер је, каже, друштво отишло толико у десно, да се ревизионизам увукао и међу предаваче историје, а она се искривљује и у медијима, па и у самом врху власти.
Не чуде пуцњи у Загребу
Он подсећа на недавну изјаву председника Зорана Милановића, да је већина хрватског народа била домобранска. Зато не треба да нас чуди оно што се пре неки дан догодило у Загребу, када је младић пуцао на Владу, погодио полицајца и на крају извршио самоубиство, каже наш саговорник.
„Заправо се догодио терористички чин, тај младић је на Фејсбуку имао фотографије у мајицама са знаком ХОС-а, усташким грбом, слао је поруке против Срба. Он се борио против система, гомила таквих ’одметника‘, младих људи који су све ово време упијали националистичку идеологију и усиљено тражили архинепријатеље за све проблеме хрватског друштва, напајају се управо са тих извора, ауторитети су им ликови из Хрватског светског конгреса“, закључује Косановић.
„Дневник Диане Будисављевић“, снимљен према дневнику који је водила током акције спасавања више од 10.000 српске деце из логора смрти НДХ, освојио је Златну арену у Пули за најбољи филм, награду публике, као и награде за монтажу, музику и најбољу режију.
Хрватско друштво филмских критичара прогласило га је најбољим у 2019. години, а понео је и награду за најбољи дугометражни филм у међународној конкуренцији Филмског фестивала у Јерусалиму.