Позориште „Бошко Буха“ прославило је данас у Театру Вук 70 година свог постојања промоцијом монографије коју су приредиле Милена Деполо и Ана Јанковић.
Од револуције до реконструкције
Још 1950. године, када је ћерка Бранислава Нушића Гита Предић Нушић, основала Позориште „Бошко Буха“, у његов статут је уписано: „Позориште ’Бошко Буха‘ сматра да позоришна уметност намењена деци и омладини треба да буде неразлучиви део те младости, одговор на многа питања њене радозналости, могућности за откривање нових предела лепог, да је за младе само најбоље тек довољно добро“.
Од Гите Предић Нушић, преко Ђурђинке Марковић, Михаила Фаркића, Љубивоја Ршумовића, Ненада Ненадовића, Бошка Ђорђевића, Милорада Мандића Манде, до актуелног директора Игора Бојовића, Позориште „Бошко Буха“ је истрајавало на тој мисији, борећи се за реконструкцију своје сцене.
Скоро три стотине наслова, преко четири и по милиона деце, њихових родитеља и наставника обележило је историју овог позоришта, на чијем репертоару су од почетка биле бајке и класици за децу, а неке од представа су игране и по више деценија. Међу њима су „Украдени принц и изгубљена принцеза“ Дена Тотера у режији Србољуба Лулета Станковића, изведена 548 пута, и „Бајка о цару и пастиру“ Бошка Трифуновића у режији Мирослава Беловића, изведена 470 пута.
Прво је и једино позориште за децу које је учествовало и награђивано на Стеријином позорју и на Бијеналу у Венецији, а на његовој Вечерњој сцени често су се дешавале праве револуције, те је тако представа „Класни непријатељ“ Најџела Вилијамса у режији Александра Лукача 1988. умало избегла забрану.
Историју Позоришта „Бошко Буха“ обележила је и реконструкција која још увек није завршена. Још 1987. позориште је обуставило рад због проблема са грејањем, а 1990. је противпожарна инспекција забранила његов рад. У наредним деценијама театар је више пута прекидао рад, а већ годинама своје представе играју у Театру Вук.
Сви за једног, један за све
Љубивоје Ршумовић је на чело Позоришта „Бошко Буха“ дошао 1986. године и тада је рекао: „Многи ми изјављују саучешће што идем на директорско место. Биће, значи, проблема, а ја проблеме волим.“
„За тих 16 година колико сам био управник позоришта, највише ме је обрадовало када су се деведесетих година на списку од 10 представа, које су новинари и театролози издвојили, нашле две продукције Позоришта ’Бошко Буха‘– ’Царев заточник‘ Милана Караџића и ’Сан летње ноћи‘ Јагоша Марковића. До тада се готово никада ниједна представа за децу није нашла на том списку“, рекао је Љубивоје Ршумовић.
Он је истакао да оно што од почетка одликује „Буху“ јесте слога – „сви за једног, један за све“.
„Било је мука и проблема. Била је идеја да се зграда позоришта подигне на Славији. Требало је да буде испред оне зградетине Народне банке Србије, где је сада премештен споменик мог деде-ујака Димитрија Туцовића. Моја идеја је била да у оквиру тог позоришта буде 16 малих занатских радионица које ће опслуживати сва београдска позоришта. Имали смо идејни план, али променила се власт, умешала се фамозна Дафина и све је пропало“, испричао је Ршумовић.
Он је поручио актуелној управи Позоришта „Бошко Буха“ и будућим генерацијама те куће да се држе Шекспирове мисли: „Побеђује онај који чврсто одлучи да победи“.
Заразио сам се „Бухом“
Члан ансамбла „Позоришта „Бошко Буха“ од 1984. године и три године управник, глумац Ненад Ненадовић присетио се свог доласка.
„Те 1984. на челу ’Бухе‘ био је Михаило Фаркић и каже ми: ’Ненаде, ми бисмо да Вам дамо стипендију до краја студирања, а да после тога постанете наш члан‘. Ја сам као и све моје колеге маштао о Југословенском драмском позоришту, Атељеу 212, Београдском драмском позоришту и одбио сам у нади да ће ме ипак видети неко из великих позоришта. Када сам завршио факултет и Милан Караџић је режирао у ’Бухи‘, понудио ми је да играм главну улогу. Ушао сам у Позориште ’Бошко Буха‘ и озбиљно сам се заразио. Тада су старији глумци помагали млађима, знало се достојанство професије и осећао сам се фантастично. Позориште ’Бошко Буха‘ је ушло у мене и никада није изашло. Волео бих да сам прихватио ту стипендију и да ми је тада неко шапнуо да је ’Бошко Буха‘ право позориште за мене“, испричао је Ненадовић, подсетивши да су највећи глумци почели у тој кући, а Ршумовић се надовезао да је Мики Манојловић проходао на тој сцени.
Манда као да је и сада са нама
Уметнички директор Позоришта „Бошко Буха“, редитељ Милан Караџић је рекао да је пре 33 године дошао у тај театар и да ни у једној другој кући није пронашао такву атмосферу и такав дух.
„Наша сала је имала посебну неку чаролију. Док данас седим на овој сцени Театра Вук, чудно се осећам, јер смо овде сате провели оног кобног дана надајући се да ће повратити Манду. И сад имам утисак као да је ту“, присетио се Караџић Милорада Мандића Манде, који је преминуо 2016. на сцени играјући Капетана Куку.
Курир Моше Пијаде и друг Бошка Бухе
Прослави 70 година Позоришта „Бошко Буха“ присуствовали су и Михаило Тодоровић Кепа (81), који је у позоришту од његовог оснивања, као и Миша Мирковић (89), курир Моше Пијаде, који је 13 година играо у „Бухи“.
„Са 13 година сам отишао у рат. Када сам у Бихаћу срео Бошка Буху, питао ме је: ’Куд си толицки кренуо?‘ Ја сам му одговорио: ’Ни ти ниси већи‘. И ето, десило се да сам касније играо у Позоришту ’Бошко Буха‘. Током рата Моша Пијаде ми је дао књигу: ’Ево ти о дружини твојих вршњака. Прочитај је па ми испричај‘. Ја сам прешао неколико страна и изгубио књигу. После годину дана код Тузле сретнем чика Мошу, разговара са Кочом Поповићем. Зауставио ме је, извукао из колоне и рекао: ’Сачекај, имам нешто за тебе. Нешто си почео, а ниси довршио. Све што се почне, треба да се доврши‘. Извадио је ’Тома Сојера‘, а ја сам касније играо у представи ’Том Сојер‘“, испричао је Миша Мирковић.
Михаило Тодоровић је своје успомене поделио у монографији, у којој се присетио да је његова прича са „Бухом“ почела када је имао 11 година.
„Положио сам аудицију у ’Бухи‘ коју је водила Бранка Веселиновић. Била је одржана мало пре оснивања позоришта, у јуну , на крају школске године, а позориште је основано у октобру. Извео сам рецитацију и био примљен. Играо сам већ у другој представи ’Снежана и седам патуљака’ у режији Момчила Милошевића. Био сам један од патуљака, Дура“, сећа се Кепа.
Снежана и седам патуљака – стара бајка за нове генерације
Седам деценија Позоришта „Бошко Буха“ обележава управо нова поставка „Снежане и седам патуљака“, по тексту Љубивоја Ршумовића, у режији Снежане Тришић.
„Невероватно ми је да је пре 70 година неко створио ново позориште. Због свих људи који су градили ово позориште и свих младих који су његова будућност, а имамо их 11 само у овој подели, важно је да се изборимо за Позориште ’Бошко Буха‘“, рекла је Тришић.
Она је нагласила да је „Снежана и седам патуљака“ „стара бајка за нову децу“.
„То је текст који комуницира и са овим временом. Има своје истине које важе у сваком добу. То је прича о лепоти, злу, о томе како се побеђује зло, шта је снага љубави, поверења, заједништва. Ту снагу заједништва смо направили и упркос корони и отежавајућим околностима спремили представу“, додала је Тришићева.