Илхам Алијев ексклузивно за Спутњик: Никада нећемо признати независност Нагорно-Карабаха

– Азербејџан је 27. септембра претрпео још један напад јерменских оружаних снага, то није био први напад у последња три месеца. Нешто слично, али мањих размера, догодило се у јулу на државној граници, и напад је тада одбијен, затим у августу, када је са јерменске стране послата диверзантска група како би извршила терористичке нападе на цивилно становништво и војнике. Вођа те групе је ухапшен, он сведочи. Такође, крајем септембра наша насеља су изложена артиљеријском нападу и већ у првим сатима смо имали жртве како међу цивилима, тако и међу војском. До данас су погинула 43 цивила, док је преко 200 рањено, око две хиљаде кућа у селима и градовима, који се налазе уз линију додира, или је потпуно порушено или је оштећено. Нажалост, артиљеријски напади из Јерменије се настављају и након што су договорени параметри прекида ватре, укључујући варварско бомбардовање града Ганџи, у коме је погинуло 10 цивила и рањено око 40. Што се тиче губитака на бојном пољу, према нашим подацима губици јерменске стране су много већи него наши. Објавићемо наше губитке међу војском након што се заврши „врућа фаза“ сукоба.

Што се тиче резултата војних операција, азербејџанска страна је постигла велики успех, успели смо да пробијемо дубоке ешалоне одбрану противника. На неким деловима су постојале чак четири линије одбране. Планинска подручја, наравно, чине одбрану много погоднијом од контраофанзиве. До данас је од окупације ослобођено на десетина насеља, међу којима и град Џебраил, велики део села Џебрајиљског рејона, апсолутна већина села у Физулинском рејону, село Суговушан које је од стратешког значаја. Протерали смо окупаторе са стратешких узвишења на планини Мудовдаг и успешно настављамо операцију успостављања територијалног интегритета наше земље.

Са различитим страна слушамо вести о учешћу плаћеника из Сирије или Либије на страни азербејџанске војске. Колико се томе може веровати?

– Више пута сам говорио о томе. Нема потребе за било каквим страним војним учешћем у Азербејџану. Наша армија броји више од сто хиљада бораца и, у случају потребе, мобилизацијом би та бројка могла да се повећа неколико пута. Оружане формације које имамо данас су у потпуности способне да изврше било који задатак. Снимци уништавања јерменске војне технике доступни су на интернету. Наравно, ниједан плаћеник нема такве квалификације и такве техничке могућности. Војну технику противника, вредну више од милијарду долара, уништили смо само помоћу ударних беспилотних летелица, не рачунајући друга средства којима располажемо. Потенцијал азербејџанске војске је познат – то ни за кога не представља тајну.

Због тога немамо потребе за додатним војним снагама. Азербејџан је одувек био доследан борац против међународног тероризма и никада нећемо допустити да се на нашој територији угнезде неке терористичке организације, тим пре што би представљали претњу за наш народ и наше суседе. То никада нећемо допустити. Нико нам није пружио никакве доказе о присуству страних оружаних формација на територији Азербејџана, које учествују у актуелним сукобима. Наш званични став је да код нас нема никаквих страних плаћеника.

У споразумима који су потписани у Москви 10. октобра, спомињу се основни принципи решавања проблема. Молим Вас да појасните о чему се ради, како их Ви схватате?

– Ти принципи су формирани дуго година, рекао бих, више од 10. У процесу мог рада са претходним руководством Јерменије веома смо активно напредовали у процесу координације ставова. То није било нимало лако. Преговори су у сваком случају тежак процес, а посебно када је реч о тако важном питању. Ипак, обе стране су показале жељу да следе пут политичког решавања ситуације. Али, нажалост, након што је актуелна јерменска влада дошла на власт све што је до тада урађено јерменска страна је просто бацила у смеће. Такође је било покушаја да се измени формат преговора, да се у преговоре укључе власти такозване Нагорно-карабашке републике, што смо одбили и ми, и копредседавајући Минске групе ОЕБС-а.

Што се тиче основних принципа, тамо је све јасно одређено. Предвиђа се ослобађање окупираних азербејџанских региона по фазама. У првој фази то је југоисточни део окупираних територија, односно пет региона. У другој фази – територије које се налазе између Нагорно-Карабаха и Јерменије, односно Лачински и Келбаџарски регион. Успостављање свих комуникација, укључујући и оне које се налазе и у другим деловима на јерменско-азербејџанској граници. Повратак избеглица и принудно расељених лица у места где су првобитно живели, што предвиђа повратак азербејџанских избеглица и на територију града Шуши и у друге регионе бивше Нагорно-карабашке аутономне области. И преговори о одређивању коначног статуса Нагорно-Карабаха, око чега стране треба да се договоре.

То су укратко основни принципи које је Азербејџан увек поштовао и које смо развијали. Али нова јерменска власт је више пута саопштавала да је то неприхватљиво, да они неће да врате ниједан центиметар земље. То је говорио премијер. Министар одбране Јерменије је говорио да се Јерменија припрема за нови рат за нове територије. Стално су изношене претње и увреде на наш рачун, што је резултирало таквом конфронтацијом. Мислим да би јерменска страна требало да трезвено процени новонасталу ситуацију и да би требало да поштује режим прекида ватре, који је варварски прекршила након неколико сати, бомбардујући мирни, уснули град Генџе.

На какве бисте компромисе Ви пристали? И да ли постоји граница преко које ни у ком случају нећете прећи?

– Наш став је увек био веома конструктиван и доследан. Ослањао се и на норме међународног права у погледу реализације четири резолуције Савета безбедности УН, које су захтевале потпуно, хитно и безусловно повлачење јерменских снага са наших територија. Наш став се увек заснивао на прагматичном приступу и сматрам да ти резултати на преговарачком столу то јасно показују. Што се тиче црвених линија, о томе смо веома јасно говорили и копредседавајући Минске групе то врло добро знају – територијални интегритет Азербејџана не може бити нарушен ни под којим околностима, Азербејџан ни под којим условима неће признати независност Нагорно-Карабаха. Али истовремено, наш предлог је произишао из тога да у будућности на територији Нагорно-Карабаха азербејџанска и јерменска заједница треба да мирно живе, као што је то случај и у другим насељеним местима Азербејџана, између осталог и у Бакуу, где постоји јерменска заједница која броји више хиљада људи, у Русији, Грузији и у другим земљама, где Јермени и Азербејџанци понекад живе и раде у истом селу и међу њима нема никаквих несугласица. Зашто се то не може постићи код нас? Ми томе тежимо, али наравно треба да се елиминишу последице етничких чишћења и сви наши принудно исељени становници треба да се врате својим кућама. У суштини сам вам открио мало више од основних принципа, односно наш приступ када је реч о могућим компромисима.

Суровост овог рата је већ ушла у историју. И Ви сте део историје тог рата. Како бисте волели да останете уписани у историју?

– Сваки рат носи окрутност, жртве, патње људи, губитке ближњих, али разлика је у томе што је за азербејџански народ овај рат ослободилачки, а за Јерменију – освајачки. Није тајна да такозвана Армија Нагорно-Карабаха не постоји, и то је чињеница коју знају и међународни посредници. Данас у тој структури, коју јерменска страна тако назива, 90 одсто војника су држављани Јерменије, њих јерменски војни комесаријати позивају на служење војног рока и шаљу их на окупиране територије Азербејџеана — у Агдам, Физули, Џебраил, Келбаџар, Кубатли, Лачин, Зангелан. Питање је — а шта они тамо раде? На међународно признатим територијама Азербејџана данас се налазе јерменске окупационе снаге. То се ничим не може оправдати – ни са становишта међународног права, ни са становишта људског морала. Немогуће је 30 година водити политику којом се Азербејџанци спречавају да се врате на своје исконске земље.

То су територије на којима јерменско становништво никада није живело. То што је тамо све порушено и што би требало уложити много снаге и времена да би се тамо вратили је друго питање, али се такав став никако не може оправдати. Због тога се ми и наши војници боримо и гинемо на азербејџанском тлу, а јерменски војници гину на земљи коју њихова влада жели да држи окупираном.

Што се тиче улоге у историји – никада пре нисам о томе размишљао, а још мање сада. Мој главни задатак је да оправдам поверење азербејџанског народа, да испуним обећања која сам давао током свих година колико сам на овој дужности. И да водим земљу путем развоја и да осигурам њен територијални интегритет, а то како ће моја улога бити оцењена у будућности – то ће већ зависити од воље азербејџанског народа, од онога што ћемо постићи. Стога мислим да то питање треба оставити онима чије је мишљење за мене увек било водеће у доношењу одређених одлука, укључујући и питање Нагорно-Карабаха.

Да ли бисте још нешто желели да додате на крају?

– Желео бих да искористим ову могућност, за коју се захваљујем, да се обратим вишемилионској руској публици, само бих желео да буде више разумевања за став Азербејџана, због тога што понекад постоје различита мишљења у вези са сукобом, са његовом историјом, данашњим стањем. Ослањајући се на чињенице, желим да скренем пажњу наших читалаца шта се у ствари дешавало и шта се дешава. Почетком 19. века Карабашки и Шушински хан Ирбахим Халил је склопио споразум са Царском Русијом коју је представљао генерал Цицијанов којим је Карабашки ханат ушао у састав Русије.

Текст тог споразума, који се назива Курекчајски споразум, објављен је на интернету, и свако га може прочитати. У том споразуми нема ни једне речи о јерменском становништву у Карабашком ханату. Масовно пресељавање јерменског становништва у тај регион започело је након два руско-персијска рата 1813. и 1828. године. И од тада су Јермени почели масовно да се селе са територије данашњег Ирана и делимично источне Анадолије у Карабашки регион. То се односи на питање коме та земља историјски припада. Након распада Руског царства 1918. године створена је Азербејџанска Демократска Република и Јерменска независна држава. Азербејџанска Демократска Република је формирана у оквиру свих тих територија, и штавише, наредног дана је, након проглашења оснивања Азербејџанске Демократске Републике, донела одлуку да преда Јерменији Јереван као престоницу. То је такође историјска чињеница. Кавкаски биро је 1921. године донео одлуку да остави Нагорно-Карабах у саставу Азербејџана, а не да га преда, како тумаче неки псеудоисторичари. То је историја тог региона. А мислим да сви знају шта се догодило на ивици распада СССР, јер је и распад СССР почео сепаратизмом у Нагорно-Карабаху. То је био окидач.

Многи заборављају митинге, ко их је организовао, то је стајао иза тога. Често говорим да је Пашињан Сорошев производ. И мислим да ће се сви сложити са мном. Али Сорош више чак није личност него појам. Уопште не искључујем могућност да су и тада, да би се уништила велика земља, употребљени такви инструменти. Разорити изнутра, посејати раздор, завадити народе и развалити државу. Што се и десило.

Због тога бих просто желео да скренем пажњу руске јавности на те историјске чињенице и рећи да Азербејџан и Русију повезује вековно пријатељство, сарадња и узајамно разумевање. Уверен сам да никаква сила не може на то утицати, иако примећујемо покушаје из разних праваца да се унесе раздор и некакво неповерење. Али, захваљујући доследној политици и руског и азербејџанског руководства, ми напредујемо. Данас се Русија и Азербејџан међусобно називају стратешким партнерима. Ниво интеракције између наших земаља може послужити као пример било којим суседима. И уверен сам да ћемо, након што се заврши војна фаза сукоба, прећи на решавање проблема политичким путем, а ми смо спремни да то учинимо и сутра, ако јерменска страна одустане од покушаја да силом врати оно што је изгубила, оно што јој не припада, уверен сам да ће Русија и даље играти водећу улогу у питању стабилизације нашег региона. Због тога бих желео да овим путем упутим свим Русима срдачан поздрав и најлепше жеље.

Прошле године милион Руса је посетило Азербејџан. Надам се да ће се та динамика након пандемије обновити. Увек се радујемо нашим гостима из Русије, а они знају да се у Азербејџану осећају као код куће.

Прочитајте још:

• Пашињан ексклузивно за Спутњик: Турска жели да настави геноцид над Јерменима