Мирослав Момчиловић који стоји иза остварења „Седам и по“, „Чекај ме ја сигурно нећу доћи“, „Смрт човека на Балкану“, „Смрдљива бајка“, каже да воли приче које имају рањив стомак. Уметник који у сваком апсурду проналази смешну страну, а у сваком смеху патњу, једноставно и безрезервно прати своју душу.
„Викенд са ћалетом“ није унапред изгубљена трка
У новом филму „Викенд с ћалетом“ он се враћа архетиповима и подсећа нас на чему се темељио успех наше кинематографије – на комедији и драми.
„Мислим да смо се последњих година удаљили од драме и комедије које су наш квалитет. Отишли смо у крими акционе трилере, жанр који је својствен америчкој индустрији. Не желим да учествујем у трци која је унапред изгубљена. Желим да учествујем у трци у којој сам добар“, каже за Спутњик чувени редитељ Мирослав Момчиловић.
„Викенд с ћалетом“ једноставна је прича о односу оца са сином кога није видео пет година. Мирослав Момчиловић потписује се и као сценариста и као редитељ, а ово је, како каже, прича настала у једном даху.
Београдски криминалац Кашика, коме је болест пресудила смрт, одлучује да викенд проведе са сином. Током само 72 сата, Кашика ће покушати да од свог сина начини мушкарца, што ће довести до низа комичних и мелодрамских ситуација.
„Инспирацију сам пронашао у генерацији београдских мангупа који полако нестају са сцене“, каже редитељ.
„Присуствовао сам сценама у којима они седе у кафани, хвале се својом децом, наздрављају у њихово име, пате за њима, али их не виђају. Та љубав на речима била је полазиште за стварање овог филма“, објашњава Момчиловић.
Тужно може бити смешно
Парадокс да тужно може бити смешно чини овај филм посебним. То је уједно и разлог због којег је Ненаду Јездићу коме је поверена улога Кашике ово најдражи филм.
„Ово је духовита драма, озбиљна људска садржајна духовита драма“, каже Ненад Јездић.
Ригидном лику какав је Кашика, представнику одређених схватања, предрасуда, поштоваоцу нелогичних правила, Јездић је удахнуо живот и кроз емоције пружио му прилику да буде отац.
„Смисао нашег посла јесте људе учинити емотивним. Строг, прек карактер отвара се и у тих 72 сата проведених са сином учи лекцију живота – да пружи и прими љубав“, објашњава Јездић и додаје да га је Момчиловићев сценарио натерао да се избори за ову улогу.
Тешко је поправити прошлост
Прича о оцу и сину само је наизглед дата у 72 сата. Она сеже у прошлост испитујући страшну судбину која је укорењена у нашим ликовима и објашњава ко су они и зашто су ту где јесу – на улици.
„Ми повлачимо из куће многе ствари, неке су позитивне неке негативне. Реч је о урођеним и стеченим ожиљцима“, објашњава Јездић и поставља питање шта остављамо својој деци. Да ли је могуће прекинути или барем оплеменити ланац лошег наслеђа?
„Мој пријатељ који је анализирао реч ’срећа‘ закључио је да она потиче од речи ’срешћеније‘, а то је сретање. И то је суштина среће – да се истински и емотивно сусретнемо једни с другима“, верује Јездић.
Сусрет са сином
У тренутку када се Кашика сретне са својим сином, он се уједно сусреће и са својим оцем. И мири са својом прошлошћу. Исто као што редитељ без предрасуда признаје:
„Мој отац је био грађевински инжењер. Често је био на терену и недостајао ми је. Можда је тај осећај недостајања резултирао овим филмом. Уметник мора да следи своју душу и своја осећања, а не да се труди да буде паметнији и вештији него што јесте.“