Етикета прикривеног лицемерја
Изложба „Свилене гаће“ која ће бити постављена на Коларцу до 24. октобра, представља нам колаже, фотографије, илустрације — материјале из разних епоха који на духовит начин испитују — зашто је свет универзалним предметима налепио мушку или женску етикету.
„Трудила сам се да изложим другу страну предмета, да покажем да свилене гаће могу бити и универзални симбол“, каже за Спутњик ауторка изложбе Александра Јованић.
Свилене гаће, које обично именујемо као женски предмет, одраз су женске сензуалности, идеална тканина за нежну женску природу. Њих, пак, не носе само жене. Оне су обавезан елемент спорта који је означен као „мушки“ и то ни мање ни више него бокса. Страшан, груб, а самим тим непримерен за жене, бокс у својој иконографији носи много женских мотива. Један од њих су свилене гаће.
„Боксерски шорц је направљен од сјајног свиленог материјала, који је женски. Такође, боксери иду ка рингу у огртачима од свиле који личе на женске одевне предмете“, истиче ауторка.
Кроз причу да бокс може бити и женски спорт, исто као што и свилене гаће могу носити мачо мушкарци, ауторка отвара тему родне равноправности и подсећа нас да је арена место у којем се могу борити и мушкарци и жене.
„У иницијалном истраживању случајно сам наишла на фотографије жена у доњем вешу које боксују и схватила да су то симболи приче о родној равноправности“, објашњава уметница.
Извртање стварности
Како се одвијао меч за родну равноправност, сугерише позиција радова у изложбеном простору. Тако су жене у борби за своју позицију окружене онима које само позирају у рекламама за свилене гаће.
„Када су се суфражеткиње бориле за права жена, викторијанска штампа је писала о њима као о мушкобањастим женама и на све начине покушавала да унизи оно за шта се оне праведно боре. У истом том периоду развија се индустрија финог доњег веша. Дакле, то је паралелни процес — одражавање женствености, али негирање равноправности“, тврди Александра Јованић.
Иронија према изврнутој стварности више је него очигледна. Она постаје окидач свлачења деформисаних конвенција, наге природе људских односа, потребе да се нежно или насилно освоји мушки ринг.
„У одрастању сам се суочила с предрасудом да постоје мушка и женска занимања. Схватила сам да уместо да уживамо у позицији коју смо освојиле, ми је и даље преиспитујемо. То је по мом мишљењу не корак унапред, већ корак уназад, због чега треба да се подсетимо — где смо и шта нам припада“, закључује Александра Јованић.