Љиљана Пешикан Љуштановић је, захваливши на признању, истакла да јој посебно драго што награда носи име Ђорђа Јовановића, са чијим критичарским делом је њену генерацију упознао професор Миодраг Поповић, задавши им да прочитају Јовановићев есеј „Епска истина проте Матеје Ненадовића“.
Памтим патос Јовановићевих речи
„До данас памтим племенити патос који прожима Јовановићеве речи како из Протиних мемоара 'бризга и одзвања она епска, десетерачка, али стварна Србија, по којој праште пушке, из које куљају псовке, клетве и шкргуће буна против зулума'. Та Србија коју Ђорђе Јовановић сагледава и чује из Протиних мемоара могла би бити и јесте и она Вишњићева, Подруговићева, Живанина, Милијина, Јецина, она иста чију моћну песму, али и њене одјеке и одразе ослушкујем и ловим током целог свог радног века“, рекла је Пешикан Љуштановић.
Лауреткиња је истакла да „то трагање за рефлексима и импулсима усмене књижевности и традиционалне културе не само у делима писане књижевности већ у модерној српској култури уопште, а пре свега у позоришту и сликарству, чини битан део њеног рада.
„Култура вредна пажње и поштовања мора имати способност да интегрише, уцелови и повеже прошлост и садашњост, различите стваралачке поетике, поступке и идеје, па и своје усмене и писане токове“, сматра Пешикан Љуштановић.
Усмена књижевност обједињује тло српске културе
Чврсто верује, како је навела, да је онај тешко сагледиви, али апсолутно присутни мицелијум који прожима и обједињује родно тло српске културе управо усмена књижевност и да та наша историјски условљена продужена усменост није и не мора бити недостатак већ велика предност.
„Моћни стваралачки гласови попут Његошевог, али и потоњих стваралаца интегришу у властито дело усмено стваралаштво и културни и социјални контекст. Тиме они не нарушавају властиту стваралачку индивидуалност, већ се укључују у традицијски ток српске књижевности, који се у десет векова свога трајања обликовао и модификовао са сваким новим значајним делом, са сваким новим жанром и са незаобилазном историјом читања, која суштински модификује наше опажање традицијских токова националне књижевности“, истакла је Пешикан Љуштановић.
Награда обавезује
Читати и укључивати се у низ оних који су читали, али оних који су слушали, певали песме, казивали приче, загонетали, варовали, играли се њена је, како је казала, основна животна и духовна вокација и обавеза.
„Бити за то и награђен лепо је и обавезујуће. Обавезујуће бар утолико да се у неком, акобогда, будућем читању фантастике поново вратим сотији Ђорђа Јовановића 'Плати па носи', као једном од првих српских научнофантастичних романа, у коме се сатирична инвектива на рачун капиталистичког начина живота обликује кроз фантастичну причу о замени тела“, рекла је она
Одлуку о овогодишњем лауреату награде „Ђорђе Јовановић“ донео је стручни жири, који су чинили Душица Потић (председница), Слободан Владушић и Драган Бошковић.
Награда се додељује за најбоље дело из области књижевне критике и есејистике у претходној години.