Током 2019. године портал је објавио сећање америчког ветерана, пилота извиђачког авиона РЦ-135С „Кобра бал“ Роберта Хопкинса, који се сусрео са овом појавом.
Новинари су добили документацију коју је 1980-их припремило Одељење иностраних технологија америчког Ратног ваздухопловства. Раније су документи били класификовани као „тајни“. Испоставило се да прича Роберта Хопкинса није била једина.
У ревидираном документу из 1986. године се наводи: „Иако се извештаји разликују, већина посматрача описује овај феномен као белу куглу на хоризонту која се равномерно шири у страну и навише, задржавајући куполаст облик".
У почетку је купола непрозирна, али како се шири постаје прозирнија и звезде се могу видети кроз њен центар. Како почиње да бледи, спољна граница остаје светлија, формирајући лук у облику дуге. Наводи се да је у пуној дужини изузетно велика и испуњава више од половине неба. Купола је ширине око 1.900 километара, а центар на надморској висини од 1.000 километара.
Већином је „Купола светлости“ била видљива око 20 минута, али постоје извештаји да је понекад трајало и до 100 минута. У скоро свим случајевима наводе да је била видљива када су посматрачи били у мраку или сумраку.
У листу се напомиње да из докумената није јасно када су се ваздухопловне или друге јединице оружаних снага САД први пут сусреле са „Куполом светлости“ и колико је случајева примећено.
Делови извештаја описују везу између овог феномена и лансирања балистичке ракете средњег домета РСД-10/СС-20.
Аналитичари, научници и инжењери су покушавали да утврде на који су начин повезани. Али феномен се није догодио при сваком лансирању ове ракете, јер је у неким случајевима „лајт шоу“ почињао пре лансирања.
Верзије објашњења су се кретале од „резултата испуштања неискоришћеног ракетног горива“ до стварања „јонских облака“ потребних за симулацију ситуације након нуклеарног напада у сврху комуникационих експеримената“.
Извештаје прати и превод чланка „Стохастички математички модел хемилуминесцентног вештачког облака у горњим слојевима атмосфере“, који је објављен у совјетском научном часопису 1983. године. Аутор дела је Е.Г.Слекеничс из филијале Националног истраживачког нуклеарног универзитета Московског инжењерско-физичког института (НИНУ МИФИ) у Обнину.
У чланку се говори о одређеном компјутерском програму, који је развијен за предвиђање формирања „сферног облака етилена на надморској висини од 141 километра. Његово посматрање „омогућава да се одреди концентрација мањих компонената атмосфере“.
Наводи се да је стварање ових облака компликовано и захтева значајну припрему. Они се могу формирати ослобађањем реагенса на висини већој од 120 километара. Слекеничс такође примећује да је прототип „хемилуминесцентног етилен облака“ добијен експериментално. Научник се позива на још један извештај из 1974. године.
„Нажалост, не расправља се о могућем циљу експеримента“, коментаришу аналитичари чланак Слекенича.
„Драјв“ и даље разматра једну од најупечатљивијих теорија да је „Купола светлости“ противмера америчкој противракетној одбрани.
Иако је Уговор о ликвидацији ракета средњег и малог домета између САД-а и СССР-а из 1987. године резултирао уништавањем РСД-10/СС-20, америчка војска је била забринута да ће феномен „Купола светлости“ пратити и друга совјетска лансирања балистичких ракета. Одељење иностраних технологија америчког ратног ваздухопловства је 1990. године објавило технички допис под називом „Летови СС-25 ДОЛ“ (скраћеница од „Купола светлости“).
Копија овог извештаја је у великој мери уређена, али изгледа да се односи на симулацију лета МБР СС-25 „Сикле“, такође познате под називом „Топола“, са ефектом „Куполе светлости“. У документу су процењене и перформансе система СС-25.