Примадона која својим раскошним сопраном већ 36 година осваја публику широм света, од миланске „Скале“ до „Метрополитена“, наступиће вечерас у Опера-театру „Мадленијанум“ на гала концерту, којим ће бити отворене 52. Београдске музичке свечаности (БЕМУС).
Гуљегина у Београду наступа први пут, а ово је, уједно, и њено прво гостовање након седмомесечне паузе условљене пандемијом вируса корона. Наша саговорница каже да је веома узбуђена због предстојећег концерта и додаје да је посебно задовољна сарадњом с оркестром „Мадленијанума“ и диригентом Дејаном Савићем, који ће је пратити на концерту.
Гуљегина ће у „Мадленијануму“ извести најважније оперске арије из свог досадашњег репертоара и тиме с београдском публиком поделити најблиставије моменте из своје вишедеценијске каријере. Међу њима ће бити арије из Вердијевих опера „Аида“ и „Бал под маскама“, као и Пучинијевe „Тоскe“, једнe од улога која је Марији Гуљегиној донела светску славу. Незаобилазна у репертоару је и арија из опере „Андре Шеније“, која јој Гуљегиној веома важна, јер је с њом дебитовала у њујоршком „Метрополитену“.
Публика у „Мадленијануму“ биће у прилици да чује и арије из „Магбета“ и „Манон Леска“, као и захтевну „Ђоконду“ за коју уметница у шали каже да сада, после 36 година, може да је изводи без страха да ће упропастити глас.
„За Ђоконду све време говорим себи: 'Морам, морам, морам да је научим и отпевам'. Када сам била веоема млада, сви су ми говорили да не певам ту арију, јер она упропашћава глас. Сада, када је иза мене 36 година каријере, то ме више не плаши“, каже Марија Гуљегина.
„Тоска за коју треба умрети“
„Тоску“ је певала у две поставке, 1989. и 2000. године, обе у миланској „Скали“. Та улога је постала и њен заштитни знак, о чему сведоче и оцене критичара. „Тоска за коју вреди умрети“ и „Владајућа Тоска последње деценије“ само су неке од њих.
Поред професионалног, ова улога за Гуљегину има и посебан лични значај, јер је почетак рада на другој поставци обележило рођење сина.
„На прву пробу сам допутовала када је мом сину било месец и по дана. Врло брзо сам ушла у форму. Маестро је био веома изненађен након прве пробе када је увидео да ми је глас потпуно непромењен, да је добро постављен, да не варира, да без тешкоћа изводим највише тонове. Та прва проба је била изванредна, а након ње он ме је питао како је то могуће. Ја сам му одговорила да се мој професор зове 'мајка природа', јер кад сам рађала сина, морала сам да подешавам свој глас тако да га не угушим“, прича примадона уз широки осмех.
Шест месеци неописиве среће
Иако јој је протеклих шест месеци веома тешко пало у професионалном смислу, Марија Гуљегина каже да је, истовремено, осетила и неописиву срећу, јер је први пут после много година непрестаног јурења, летења, наступа на свим меридијанима, имала могућност да проведе време са сином који сада има двадесет година.
„Целога живота сам долазила кући само да бих променила кофере, а сада сам шест пуних месеци провела код куће са сином, били смо заједно. Никада такву срећу у свом животу нисам осетила! Када је имао само месец и десет дана, отпутовала сам у 'Скалу', дојила сам га и певала, и тако смо живели четири године, свуда сам га водила са собом. Затим сам морала ангажујем разне дадиље, гувернанте, јер је морао да похађа обавезну школу, да учи језике. Ја сам морала да радим, иако ми је било веома тешко због тога. Дете је најважније! Трудила сам се да одбијам сва гостовања која су предуго трајала, да проводим с њим распусте, али сам много путовала. Ових шест месеци смо провели заједно, трудила сам се да ујутру устанем пре њега, да прошетам и нахраним псе, а да онда уђем у његову собу и да га помазим по леђима, да га загрлим и питам шта жели да му спремим за доручак, ручак, вечеру. Тако завидим нормалним женама које издржавају мужеви! Мене нико никада није издржавао, увек сам хранила целу породицу“, прича нам примадона.
Данас и оловку можете прогласити звездом – сви ће поверовати да је ласер
Марија Гуљегина каже да је сада највише забринута због младих уметника, оних који су на почетку каријере, јер не само што су у финансијским проблемима због немогућности да наступају у време пандемије, него су остали и без прилике да искусе сусрет с публиком и сценом.
„Уметност ће, наравно, преживети ову пандемију, али да се то догодило пре 20 година, када је опера још била опера, када је било могуће да човек добро пева и да буде примећен због тога, ово би било страшно. Сада је све другачије. Можете и оловку прогласити звездом, само је прикажите на телевизији, сви ће помислити да то није оловка него ласер. Данас је толико којекаквих снимака на Јутјубу, сви нешто певају, снимају се код куће, а то тако мало има везе с уметношћу, све је сурогат. И људи то прихватају, у целом свету. Сада више никоме не бих препоручила да се бави овим послом, јер је све прогутала пропаганда. Неко ко је до јуче био нико и ништа данас постаје звезда. Некада су директори позоришта путовали широм света, обилазили аудиције и тражили оне који истински умеју да певају, праве таленте“, са сетом констатује наша саговорница.
Жељко Лучић – изванредан, генијалан певач
Један од истинских талената је, према њеном мишљењу, наш оперски певач Жељко Лучић, с којим је имала прилику да сарађује у „Метрополитену“.
„Он је предиван. Заиста изванредан, генијалан певач! Седео је у позоришту у Франкфурту на Мајни, с некаквом смешном платом и певао све редом, из дана у дан. То је као да се брилијант баци у канту за смеће. Како је то могуће? Нико га није вредновао како треба. А онда су га одједном позвали у Метрополитен, певали смо заједно у 'Магбету' 2007. године. То је заиста брилијантни таленат и он не сме да се запостави. Врло је драг као човек, као пријатељ, колега. Само много пуши. Могу мислити какав би му био глас да не пуши, јер је изванредан“, каже Гуљегина.
У животу ништа није драгоценије него да ниједно дете не пусти сузу
Примадона за коју су рекли и да је „руски сопран с Вердијем у венама“ рођена је у Одеси, у Украјини, а једно време је одрастала у Грузији. Њеним венама, по оцу, тече јерменска крв, док јој је мајка пренела украјинске, белоруске, пољске и јеврејске гене. Конзерваторијум је завршила у Минску, у време некадашњег Совјетског Савеза. Поред белоруског, има и луксембуrшко држављанство. Иако је грађанин света, њен живот у великој мери одређују порекло и простор на којем је стасала.
Једном приликом је изјавила да је Јерменија њена љубав, и њен бол, као и Грузија, Белорусија, Украјина и Русија.
„Оно што се сада догађа у Јерменији је једна чиста историја народа који се бори за своју независност, још од 1920. године. Не желим да се упуштам у политику, али сматрам да су људи у сваком случају људи и да се морају договарати, јер је у животу сваког човека најдрагоценије да његово дете не пусти ниједну сузу. И не треба младићи да губе живот. Људи то не разумеју, јер их интересује само новац“, с тугом закључује Гуљегина.
Она наглашава да је најважнија ствар, без које нема ни уметности, нити било које друге вредности, мир.
„Чак и ако ничега не буде за мене, сада је најважније да мој син буде жив, здрав и да учи. Док год можеш да кажеш својој деци добро јутро, живот је срећан. Најважније је да се људи договарају, не смеју се убијати, само да би неко тамо, један или два човека, добили нафтовод или нешто слично. Кад мира нема на земљи, никоме више није потребна ни уметност. Треба се борити за то да ниједна мајка не пролије више ниједну сузу, да ниједно дете не заплаче. О томе треба да размишљају политичари“, наглашава Гаљегина.