Испред крипте у сваком часу се налази макар десетак грађана који побожно чекају да приђу. Управо ту смо затекли. између осталих, Ану Радовић, митрополитов дословце најближи род, која нам тихо, али са поносом појашњава да је владика Амфилохије био рођени брат њеног оца.
Амфилохијева братаница: Уливао нам је храброст
Утолико јој је, како признаје, емотивније и теже да нађе праву ријеч о митрополиту.
„Шта рећи за нашег митрополита када сте читав живот уз њега, уз његове скуте. У сјећање ми навиру његови доласци који нису били чести због његових обавеза по цијелом свијету... Али када је долазио, то је био празник за све нас. Трчали смо да га сретнемо, пратили га и мислим да су то и за њега били неки моменти које је носио и који су му увијек давали храбрости за даље“, каже Ана Радовић за Спутњик.
Она додаје да су у овом моменту у њој помијешани и радост и туга, те да сада још увијек не може дао опише како то митрополит заиста заслужује, шта је он значио за цјелокупну њену породицу и каквог је формата личност био, додајући да ће тек вријеме учинити да нам слегне све то.
Ипак, истиче да митрополит није никада разликовао ни ко му је род ни ко није, те да је за сваког био ту.
„Неизмјерно сам поносна. Одувијек сам се и ја лично питала да ли ће што више људи препознати тај његов вапај према свима нама“, казала је Радовићева.
Друг из детињства: Сијао је љубав
У крипту Храма Христовог васкрсења сада често долази и хаџи Радован Радовић, митрополитов пријатељ још из дјечачких дана и инжењер који је био надзор на изградњи Саборног храма од самог почетка градње.
За хаџи Радована најкраћи опис митрополита Амфилохија је у синтагми — „морачко чудо“.
„Чудо од једног финог морачког дјетета Риста који се родио прије 82 године тачно на Божић. Добио је име Ристо по свом ђеду и по жељи свог ђеда и оца. То (Ристо) је врло близу Исусу Христу и сами је Бог дао да се то дијете тако подигне и васпита у најтежим временима кад је комунизам већ све био заузео и када је све оно што се тиче вјере негдје стављено у други план.“
„Наш Ристо, наш владика и архиепископ и велики светац се упутио путевима Христовим од првог дана свог рођења до данашњег дана, када смо га ставили у његову вјечну кућу, а његова вјечна кућа је и овдје и на небу и свуда гдје је доспио, он је сијао честице љубави, честице воље и честице вјечног живота“, прича са емоцијом Радовић, који нам открива да се у Доњој Морачи подизао за заједно са митрополитом Амфилохијем.
„Био је старији од мене 4 године, али смо се сретали и на факултету и поготово после кад је дошао у Црну Гору, јер смо радили и почели да градимо ни из чега. Конкретно овај храм када смо почињали и када смо кренули да радимо темеље Саборног храма и почели да рашчишћавамо ову локацију гдје се сада налазимо, овдје је била само једна дрвена клупа, чесма и на тој клупи митрополит, ја и отац Драган Митровић“, присјећа се Радовић.
Он додаје да нико од њих тада није имао ни паре у џепу – „али је Бог био са нама и ево гдје се направило оволико здање“. Радован такође признаје да је у овом моменту тешко говорити о митрополиту Амфилохију, нарочито када више није физички са нама.
Умео је и да куцне штапом
„Митрополит је сам говорио о себи. Теже је говорити о њему када се упокојио и гледа нас одозго, али је много лакше било говорити поред њега, па би могао помало и да нас куцне штапом и покара све из љубави и његове среће, што је ипак Црну Гору вратио вјери, Христу и човјекољубљу“, нашали се на тренутак хаџи Радован.
За њега нема ни трунке дилеме да је митрополит заиста би светац Божји, јер је имао исту љубав према сваком живом човјеку без обзира на било какве разлике везано за вјеру или нацију...
„Видите колико је људи само пришло да се поклони митрополиту. Чекало се данима и данима. Он је себе посветио Господу, он је у крилу Исуса Христа и он нам одозго сија и он је нама на радост. Човјек је створен да живи вјечно и он је све предуслове направио за васкрсење и да живи вјечно, а сама православна вјера каже — нема васкрсења без смрти. Он је за нас већ васкрсао, он је поред Исуса Христа и ми се молимо њему да се он помоли пред Господом Исусом Христом за нас“, завршава у једном даху хаџи Радован Радовић.
Бројни људи су свакодневно привучени да се поклоне митрополитовим сјенима, иако са видно појачаним емоцијама избјегавају да коментаришу шта све за њих и Црну Гору значи митрополит Амфилохије. Такво становиште нам је можда најбоље појаснио Ацо Шћекић, банкар којег смо такође срели у Саборном храму, а који искрено каже да прво треба бити достојан, па причати о томе.
Крипта да буде место помирења
„За мене ово представља неко мјесто ходочашћа, а ја бих волио да буде оно мјесто што је сам митрополит желио — да буде мјесто помирења. Да помири Црногорце, да ми успијемо после његове смрти да останемо на неком путу који је он трасирао. Да се помиримо и да се смиримо“, казао је Шћекић, који је овим ријечима вјероватно погодио и суштину митрополитове животне мисије.
Жарко Јовановић који је запослен при Сабором храму, потврђује нам да откако се митрополит упокојио, свакодневно пуно народа долази, чак и пуно мале дјеце и беба, што је, како каже, показатељ колико је он вриједио и колики је његов значај у нашем народу.
Он је увјерен да је то стога што је послије патријарха Павла — митрополит Амфилохије други човјек који је нашу цркву ставио на ноге и који је успио да врати праву вјеру код наших људи, а поготово код млађе генерације.
„Он је духовни горостас и као што је патријарху Павлу било на сахрани пуно људи, тако је и наш митрополит испраћен како је заслужио својим животом, не само зато што је градио пуно цркава, него је још важније што је пуно људи вратио на прави смјер и правим вриједностима“, истиче Јовановић.
Наш саговорник додаје да ће вријеме тек показати колико је велика личност био наш митрополит, иако је са друге стране, како примјећује, често био нападан, али то је стога што као и сви велики људи од стране савременика није био најбоље схваћен.
„Знало се и прије колико је омаловажаван и знали су да његов лик и дјело покушају да умање, али његова смрт и све после смрти показује да ће га људи све више и више да поштовати. Он се буквално уградио у овај храм, колико га је направио, тако се и уградио. Надам се и у будућности, као што и сада говоре, да ће и као светитељ да се прослави, јер он то по мом мишљењу заслужује, али то је у Божјим рукама“, каже за Спутњик Јовановић.
Прочитајте и: