Био је велики добротвор и ктитор, изградио је и обновио небројано манастира, а данас се са сигурношћу не зна ни где је сахрањен. Према неким изворима, гроб му је у светогорском манастиру Светог Павла, према другим у Хиландару.
Ипак, све ове чињенице о Вуку Бранковићу мање су или скоро потпуно непознате јер се његово име и данас, вековима после, везује за издају на Косову.
Како сматра највећи број историчара, у овоме нема истине, а о издаји први пут пише Мавро Орбин, пуна два и по века после Косовског боја. После битке, наследници кнеза Лазара су признали врховну власт султана Бајазита, док је управо Вук Бранковић наставио да се одупире Османлијама и чува независност своје области.
Своју непокорност Вук Бранковић скупо је платио, преминувши 1397. године, негде у дубинама османских тамница. Тешка судбина није заобишла ни целу његову породицу, преноси Историјски забавник.
Шта је заправо било са Бранковићима?
Вук Бранковић био је ожењен Маром, најстаријом ћерком кнеза Лазара Хребељановића и у браку са њом имао је три сина – Гргура, Ђурђа и Лазара.
Највећи део поседа Вука Бранковића припао је Стефану Лазаревићу, стратешки битна здања су заузели Турци, док су његовој супрузи Мари и синовима остала само мала област са са седиштем у Вучитрну.
Гргур се замонашио и као монах Герасим умро у Хиландару 1408. Лазар је убијен у току битке 1410. Као једини старешина домаћинства остао је Ђурађ Бранковић. Пошто је његов ујак, деспот Стефан Лазаревић, био без наследника, Ђурђа је прогласио својим наследником и тако је Ђурађ Бранковић постао српски деспот.
Током читаве своје владавине Ђурађ је осциловао између вазалства и отпора Турцима. Његови синови Гргур и Стефан ослепљени су 1441. наредбом турског султана Мурата Другог.
Лазар је био најмлађи син деспота Ђурђа Бранковића и једини који није био ослепљен. Био је деспот Србије од 1456. до своје изненадне смрти 1458, када га је наследио старији брат, ослепљени Стефан.
Стефан је помоћ потражио од Угара. У таквим околностима Српска деспотовина је почела практично да се предаје, препуштајући своје земље туђинима да је бране. Ипак, деспот није имао избора.
Ову ситуацију је искористио босански краљ Стефан Томаш, који је понудио да се његов син Стефан Томашевић ожени ћерком умрлог деспота Лазара и тако у мираз добије и српску деспотовину. Деспота Стефана нико није ни питао и он је био принуђен да напусти Србију.
Гргур се пред смрт замонашио и као монах Герман умро 1459. у Хиландару. Стефан се до краја живота потуцао се по европским дворовима, болестан и у беди, молећи за помоћ. Све до смрти је живео од милостиње коју су му слали Млечани, Дубровчани и папа.
Крај велике српске породице
Слепи деспот Стефан се 1460. оженио Ангелином, ћерком Ђорђа Аријанита Комнина, средњовековног господара области Коњуха и Шкумбе. Имали су синове Ђорђа и Јована, као и две ћерке Марију и Милицу.
Титулу деспота Србије је Ђорђу даровао мађарски краљ Матија Корвин 1486. године. Почетком 1496. године, Ђорђе се закалуђерио, а деспотску титулу је оставио млађем брату Јовану. Постао је архиепископ Максим и као такав проглашен за светитеља.
Деспот Јован је имао сасвим другачије погледе на свет него његов брат Ђорђе. Он је последњи Бранковић који је веровао да му је задатак да са војском победи Турке и да их истера из некадашње деспотовине, па да се попне на престо својих предака.
Прославио се у борбама са Турцима, својим војничким продорима у Босни, а нарочито код Зворника (Звоника). Припремао је веома опсежне планове да уз помоћ Млетачке републике настави борбу са Турцима до потпуног ослобођења свога народа од њих, али га је смрт спречила у томе 1502. године.
Прочитајте и: