Достојанство рада не може да се доводи у питање ни у кризним временима, било је објашњење Фон дер Лајенове, достојно синдикалног борца за права радника.
Циљ директиве, како је нагласила, није усклађивање нивоа минималних плата унутар ЕУ ни успостављање једнообразног механизма за одређивање минималних плата у државама-чланицама, већ успостављање услова за одређивање адекватне минималне плате с јасним и стабилним критеријумима.
Да ли је изводљива социјална брига ЕУ
Како је констатовано, у већини земаља-чланица минималне плате нису одговарајуће и Комисија овим предлогом жели да осигура већу адекватност тих плата. Колико је, међутим, тај наум о социјалној бризи ЕУ изводљив, поготово када се сагледају бројке?
Према подацима Евростата из прве половине прошле године, у Луксембургу је минимална месечна бруто плата износила око 2.000 евра или 11,55 евра по сату, у Ирској и Белгији око 1.600 евра, Немачкој 1.500, а у Француској нешто мање од тога. С друге стране, у Бугарскојје минимална зарада износила непуних 300 евра или 1,62 евра по сату, Летонији 430, Румунији 450, а у Хрватској 500 евра месечно или 2,89 евра по сату.
За економисту Мирослава Здравковића реч је о превише комплексном питању јер, каже, Евростат приказује статистику према 13 категорија породица, када је у питању просечна зарада, што је већ само по себи довољно замршено. А како се тек изборити са минималцем.
Како без јединствене пореске политике
Еврозона је направљена тако да не постоје услови за монетарну унију. Све земље имају различите пореске системе и због тога што свака земља има своје специфичности и како опорезује зараде и на који начин утврђује минималну зараду, не постоје, сматра он, елементарни предуслови да би се реализовао циљ Европске комисије.
„У Данској, на пример, само на основу разлике у пореском оптерећењу, породица са двоје деце која има просечну зараду, индиректно добија око 30.000 евра годишње кроз пореско растерећење у односу на брачни пар који нема децу“, сликовито је за Спутњик објаснио Здравковић.
На минималну зараду, зависно од земље до земље, неко има и додатне бенефиције, каже наш саговорник, који је скептичан по питању регулисања овог питања.
Све чланице ЕУ утврђују минималну цену рада. У шест земаља — Аустрији, Кипру, Данској, Финској, Италији и Шведској минималне плате се договарају и регулишу колективним уговорима, а у 21 она се прописује законом.
Од те 21 државе прошле године је само Португалија осигурала да тај износ не буде испод 50 одсто просечне плате. У седам земаља минималац је чак испод 40 одсто просечне плате.
Минималци недовољни за пристојан живот, али...
Удео радника који примају минималну плату у ЕУ јако варира — мање од пет одсто је то, на пример, у Белгији и Малти, у Хрватској је то готово 15 одсто, а око 20 одсто у Португалији и Румунији.
Закључак до кога је Комисија дошла предлажући директиву, јесте да су у већини чланица минималне плате недовољне за пристојан живот, али и да право на њих не остварују сви радници. Уз то, корона криза је посебно ударила секторе с већим уделом радника с ниским платама, као што су трговина и туризам, па ће, како је оцењено, вероватно имати и јачи утицај на ионако рањиве раднике.
Економиста Божо Драшковић сматра да је реч о сложеној проблематици.
„Проблем ЕУ је генерално у томе што је она слободна са становишта кретања рада и капитала, али није унифицирана са становишта пореске и фискалне политике. А чим је различита пореска и фискална политика, односно буџетска политика појединих земаља, онда је нормално да се отвара проблем, на који начин сервисирати минималне зараде“, истиче он за Спутњик.
Постојеће разлике у развијености чланица ЕУ су такве да је, по његовој оцени, тешко успоставити чак и тај оквир за минималне плате у ЕУ, које по оцени Европске комисије у већини земаља нису одговарајуће.
Разлике од земље до земље
„Све дотле док је Европа подељена на мање, средње и више развијене земље, разлике у нивоу минималних зарада ће постојати и оне се неће моћи решити на други начин него што је уједначавање укупног развоја. Други модел је да више развијене земље преко заједничких фондова подстичу развој мање развијених земаља, да би достигле одређен ниво развоја и смањиле разлику минималне цене рада“, каже Драшковић.
Минимална цена рада је, како истиче, плод преговора између синдиката и послодаваца, уз посредовање државе, а да ли је могуће направити неки модел као што то препоручује ЕК, велико је питање.
Да је, међутим, ЕК чврсто на становишту да жели да осигура висину минималних плата за које сматра да нису одговарајуће, указује и то што се уместо препоруке одлучила за директиву. Реч је о законодавном акту који, када коначни текст директиве испреговарају министри у Савету ЕУ и усвоји га европски парламент, државе-чланице имају две године да га укључе у своја законодавства.
Питање је само да ли ће министри у Савету ЕУ успети да испреговарају текст директиве. Сумња није без основа с обзиром на све разлике међу чланицама ЕУ, које је корона криза додатно оголила.