Сцене из историје уметности и религије
Дванаест скулпторских сцена образују обједињену целину у простору као кратак увод у историју уметности, односно преглед најпознатијих или најпрепознатљивијих примера приказаних у три целине - сакралне, светске и националне уметности, у које је инкорпорирана затечена фигура дечака, тинејџера у недоумици, који се први пут сусреће са њима.
Скулпторске сцене, према речима уметника, на наративан начин представљају општа места у историји уметности и религији и приказују погрешну перцепцију младог човека у сусрету с уметничким делом.
„Када стоји пред вратима и посматра сцену фреске Успење Пресвете Богородице у Сопоћанима, апостоле који тугују због тога што се догодило, он доживљава то као да они брину због тога што он улази или излази на нека врата. У сусрету са Пикасовом 'Главом бика' коју је уметник направио 1942. од седишта и волана бицикла, дечак долази на генијалну идеју да од тога направи бицикл, јер он не види уметничко дело“, објаснио је Црнобрња за Спутњик.
Дете пред Шумановићем, Марином Абрамовић, Мојсијем
Црнобрња је током претходних 15 година својим делима првенствено означио битне догађаје и периоде у свом животу.
Трагајући за правим одговором на одрастање и његовим феноменом настала су многа дела која, према речима историчара уметности Маријане Вашчић, својим континуитетом и ликовношћу заузимају другачији поглед на савремену скулптуру.
У новој серији радова Црнобрња се бавио Савом Шумановићем, сликом „Сеоба Срба“, Марином Абрамовић, библијским сценама Адама и Еве, Каина и Авеља, Мојсија, ту је и „Рађање Венере"...
„На крају је Марко Црнобрња. Направио сам интерпретацију свог првог рада тако да последњи рад посматра тај први. Показујем нашу садашњу ситуацију, погрешну у свему. Ми смо конзументско друштво, од свега бисмо да направимо профит. Нешто има смисла само ако има вредност“, објаснио је Црнобрња.
Посматрамо и погрешно разумемо
Кроз свој досадашњи опус, Марко Црнобрња се профилисао као уметник-педагог, аутор који у средиште свог скулпторског промишљања смешта фигуру детета и кроз сведене поставке ствара наративне композиције дидактичког карактера.
„Дете је сада у другом плану, јер је оно само посматрач као и сви ми. Онај ко стане пред ту сцену, посматра оно што и дете види, али и целу композицију. За разлику од неких мојих ранијих скулптура, сада је у првом плану сцена о којој желим да говорим, а дете је посматрач и урађен је на сведен начин. Фокус је на догађају, а не на детету. Да нема посматрача, имали бисмо осећај да посматрамо уметничко дело. Тек у односу са дететом схватамо заплет - да је дете погрешно разумело“, објаснио је Црнобрња.
За своје нове радове користио је дрво, теракоту, полиестер, метал, текстил, уз примену сликарских техника.
„То је амбијентална целина. Галерија је преграђена тако да је створен мрак и омогућено ми је да направим музејску поставку са сценским, доста драматичним светлом. Свака сцена је осветљена посебно и тиме се појачава утисак самог догађаја у сцени“, објаснио је аутор.
Марко Црнобрња, рођен у Обреновцу 1978. године, дипломирао је 2005. године на Одсеку вајарства на Факултету ликовних уметности у Београду. Од 2017. године ангажован је као уметнички сарадник на Факултету примењених уметности у Београду.
Његова изложба у Ликовној галерији Културног центра Београда може се погледати до 3. децембра.
Прочитајте још: