Некадашњи селектор Србије је преживео леукемију, а потом је имао и проблеме са коронавирусом, али је успео да превазиђе све и настави са животом и професионалном каријером.
Михајловић је говорио за „Скај спорт“ о свему што му се десило у претходном периоду.
„Живот је фантастична ствар, поготово када пролазите кроз нешто кроз шта сам ја пролазио. Онда уживате у сваком моменту, у сваком детаљу. Практично сам рођен два пута. Прво у фебруару 1969. године, а онда 50 година касније. Видети јаког човека да плаче је посебна ствар, са болешћу сам научио да износим своје емоције, научио сам да плачем и није ме срамота тога. Никога не би требало срамота да буде. Пре тога, све сам држао у себи, онда сам схватио да је плакање добра ствар, као и показивање љубави према људи“, рекао је Михајловић.
Легендарни фудбалер је потом открио како је текао цео животни процес током лечења.
„Сањати своју сахрану, неколико пута, је веома чудно. Никада нисам изгубио наду, све сам то повезао са својом жељом за борбу. Хранио сам своју храброст. Наравно, доктори су имали велику улогу у свему томе јер без тога бих био храбар али не бих успео“, навео је Михајловић.
Српски тренер је ипак успео да победи и тиме је обрадовао велики број својих навијача.
„У мени су се пробудила два осећања - радости, јер видим све те људе са балкона како су се окупили само да ми дају подршку и да ме поздраве. Срећан сам што сам видео колико људи ме воли. Али, исто, сам се осећао и тужно што не могу да буде са њима. Нисам никада имао сумњу, знао сам да ћу да успем“, казао је Михајловић.
Његов живот је обележио и рат у бившој Југославији, с обзиром на то да је рођен и одрастао у Борову селу, месту поред Вуковара.
„Желео бих да се не сећам ничега из ратног доба, а у другу руку волео бих да се сећам сваког детаља до краја мог живота. У рату нема победника и доминантна боја је црвена, боја крви. Крви недужних људи“, навео је Михајловић.