Учинио је то тако што је, без расправе о садржини и без изношења аргумената и доказа, одбацио тужбу коју је држава Тексас поднела пред Врховним судом тужбу против Пенсилваније, Мичигена, Висконсина и Џорџије – четири колебљиве државе у којима је Бајден проглашен за победника – уз тврдњу да такав исход представља резултат изборне преваре. Па је стога тражила да победа Џозефа Бајдена, коју су најпре прогласили медији а затим и његова кампања и надлежни званичници, буде преокренута у корист актуелног председника.
Незаконите промене изборних правила
Тексасу се у овој тужби без преседана потом придружило још 17 савезних држава. Као и Трампова кампања, а уз њу и преко 100 републиканских чланова Конгреса, чиме су желели да покажу да не намеравају да покорно прихвате изборни пораз, то јест, крађу победе коју верују да су остварили 3. новембра.
На страну тужених пак стало је 20 држава и округ Колумбија у коме се налази престоница Вашингтон.
У основи тужбе коју је поднео Тексас стајала је тврдња да су све четири тужене државе незаконито промениле своја изборна правила уочи ових избора, и да су тиме створиле услове за изборне нерегуларности које су се потом и догодиле. При чему упада у очи једна правилност: све четири државе омогућиле су верификацију гласова упућених поштом без провере потписа којима се потврђује њихова аутентичност; а управо су овакви гласови, пребројавани у сред постизборне ноћи без присуства републиканских посматрача, преокренули резултат у Бајденову корист...
Ни мудрости ни храбрости
Тек, исправном се показала прогноза агенције „Ројтерс“, која је у својој анализи најавила одбацивање „апсурдне“ и „смешне“ тужбе. Док је с друге стране Доналд Трамп оценио да судије Врховног суда нису имале „ни мудрости, ни храбрости“.
И уопште није незамисливо да је Трамп у овој својој дијагнози у праву; да судије Врховног суда једноставно нису имале храбрости да се другачијом одлуком супротставе атмосфери коју су креирали медији главног тока, традиционално наклоњени баш свакоме ко је против Трампа, својим тврдњама да правни поступак који је поведен представља пуч. А „некохерентност и недостатак компетентности у покушају да се пуч изврши не мењају његову природу“, како је устврдио магазин „Атлантик“. „Трампов пуч“, уверавао своје читаоце и „Њујоркер“, док је, само наизглед насупрот томе, „Вашингтон пост“ оценио да то „није пуч, чак ни лош пуч“, већ „фарсични покушај“ да се обори резултат избора.
400 милиона долара
Или пак праве пучисте ипак треба потражити на другој страни? „Вашингтон тајмс“, наиме, открио је да је власник „Фејсбука“ Марк Закерберг, преко једне непрофитне организације, донирао 400 милиона долара за потребе рада бирачких одбора широм САД; готово исто толико је и Конгрес поделио савезним државама за спровођење избора. А део тог Закерберговог новца сада ће бити употребљен да се плате адвокати који пред судовима бране утврђене изборне резултате. Док „Јутјуб“ истовремено званично обавештава своје кориснике да је с платформе почео да уклања садржаје који доводе у питање званично проглашене резултате, у њиховом свету извитоперене, виртуелне демократије сумња није допуштена...
Улоге Марка Закерберга и Врховног суда САД у америчким председничким изборима били су тема „Новог Спутњик поретка“ чији су гости били историчар и публициста Срђа Трифковић и аналитичар Бранко Павловић.
Формални разлози
Покушај Тексаса да пред Врховним судом тужи четири колебљиве државе због резултата избора био је без досадашњег преседана. Међутим, без обзира на то, сматра Срђа Трифковић, „Врховни суд морао је да узме овај случај у разматрање зато што друга врста преседана и те како постоји, будући да је у прошлости већ поступао у случајевима тужби међу савезним државама које су подношене неким другим поводима. Врховни суд је једина инстанца која је за то и надлежна.“
Тужба је, објашњава Бранко Павловић, „покушала да докаже да изборна правила уочи избора у ове четири државе нису променили органи које је устав за то овластио – њихова законодавна тела – већ органи извршне власти који на то нису имали право. А онда је, из нелегалне ситуације која је на тај начин створена, и проистекао велики број, заправо, нелегалних гласова, који не би смели да буду укључени у изборни резултат.“
Врховни суд Америке, међутим, није прихватио своју надлежност, те ово питање није ни узео у разматрање.
Континуирани пуч
Да јесте, и да је пресудио у корист тужитеља, Трамп би имао отворен, Уставом САД предвиђени пут да га Конгрес изабере за председника, јер се гласа по државама а републиканци их предводе 27 од укупно 50...
„И то засигурно не би био пуч, јер нисам чуо за такав пуч у коме се неко обраћа надлежним државним органима са захтевом да учине оно што је законом и предвиђено“, коментарише Павловић.
„Таквим оптужбама на рачун Трампа“ – због којих је евентуална судска пресуда у његову корист унапред претворена у немогућу мисију – „заправо су његови противници извршили пуч, уосталом, по матрици успостављеној првог дана после пораза Хилари Клинтон 2016. године,“ напомиње Срђа Трифковић. „Једноставно, они Трампа никада нису желели да прихвате као легално изабраног председника, и из тога је и проистекла континуирана хистерија око наводног руског уплитања, па је уследио изрежирани скандал око Трамповог разговора с украјинским председником Зеленским због кога је организован импичмент, уследиле су оптужбе око короне, насилни протести по улицама великих америчких градова... Крађа избора представља финале тог удруженог злочиначког подухвата.“
Закербергова инвестиција
А с тим у вези поставља се и питање несебичног доприноса Марка Закерберга (сумњивом) изборном процесу у САД, ово пак имајући у виду њихово отворено противљење Трампу за све четири године његовог мандата.
„С тачке гледиште Закерберга и осталих власника актуелног система, реч је о оправданој инвестицији. Они наиме веома добро виде да се акумулира једна врста незадовољства и беса; ако би јој допустили да преузме неке полуге власти, била би охрабрена у својој борби против система, и то би власнике система на крају могло много скупље да кошта јер би могло да дође до промена које би њихово богатство, са беспризорног, могле да сведу на примерено,“ напомиње Бранко Павловић.
Закључује Срђа Трифковић: „У питање је била доведена читава умрежена структура моћи постиндустријског западног света, и на тест је стављена моћ те структуре да остане на челу. Те се зато и не жале ресурси потребни да се тај циљ оствари... И то без обазирања на митове о америчкој изузетности, светионику демократије и 'новом Јерусалиму', о Америци као моралном лидеру и моделу за остатак света које већ годинама слушамо од разних Олбрајтових, Клинтонових и њима сличних. Ти митови сада су испали колатерална штета ових догађања. И макар једна корист од свега овога налази се у томе што ће напокон, и заувек, они морати да буду стављени ад акта.“